Požeška: Od sećanja do zaborava

Hodam Požeškom ulicom. Mislim o nestalom restoranu Mihajlovac, koji je (u drugoj zgradi) pre sto godina otvorio Sicilijanac Antonio di Franko. Tamo gde se uzdiže Šumarski fakultet sa svojim raskošnim arboretumom, nalazio se taj Mihajlovac, kultno mesto, sa hladovinom u leto koja se, kažu, na Brdu neće više ponoviti. Sadašnji kompleks zgrada izgleda kao da će progutati pločnik. Možda ga zle sudbine spasavaju sekvoja, borovac, hrastovi i dlakavi poljski jasen iz arboretuma. Vuku korenjem ulicu nagore, dok je masivnost novih zgrada, kao klizište, vuče nadole. Početak ulice izgleda sasvim drugačije od onog kakvim ga ja pamtim.

Da li sećanja opstaju kada se izmeni mesto na kome su nastala?

Bezbroj puta sam prošla Požeškom. U leto pre dolaska na studije, tokom studija, posle, tokom dugogodišnjeg života na Brdu. Sećanja naviru. Postoje razna brda, ali samo je jedno Brdo. U Požeškoj su do kraja osamdesetih živeli moji deka (deda-stric) Voja i nana Smilja, u kući na broju 79, gde je sagrađen mali tržni centar, a oni dobili stan u Valjevskoj posle njenog rušenja. Kada je deka, koji je imao običaj da u kuću dovodi beskućnike i daje im sve što ima, umro, nana više nikada nije otišla na Kalemegdan. „Da pomisli neko da tražim nekog novog, ne daj bože!”, govorila bi. Bila je krojačica koja je do kraja života imala „trajnu” frizuru i nosila zlatne viseće duple alke. Rođena u Požeškoj usred Prvog svetskog rata.

Ulazim u dvorište zabavišta na početku ulice, imam osećaj kao da sam u jednoj od priča Ele Peroci. Minijaturni arboretum je spokojan, tišina je oko spomenika prvoborcu Draganu Mauzeru. Kuća u kojoj je vrtić je roze vila koja bi se mogla opisati sentimentalno i slatko kao što je to činio Džerald Darel u romanu Moja porodica i ostale životinje pripovedajući o vilama na Krfu. Kuća je, ako se tako može reći, vilče. Bila je letnjikovac čuvenog apotekara Mihaila Viktorovića. Uz njeno čelo je spomenik prirode, tisa (taxus bačata), čiji sveti mir presecaju glasovi dece koja mi se približavaju idući dva po dva. Tatatiraaaa, javlja mi se još jedno sećanje. Sećanja su moćna. Dugovečna. Večnovečna.

Preko puta ulice je Crkva Sv. Ćirila i Metodija, sagrađena 1929. za katolike koji su se posle Prvog svetskog rata doselili zbog posla na Čukaricu. Plan crkve je izradio Blažo Katušić iz Zemuna. Na glavnim vratima piše: „Da svi budu jedno.”

Minjoni sa zelenom glazurom

Požeška je ulica kojom od 1985. klopoću tramvaji. Klize pored socrealističkih stambenih zgrada oplemenjenih dobro izvedenim (prilično neprimetno) nadogradnjama. Liče na kukice na miljeima. U ulici je i nekoliko malih tržnih centara, te detalji kao što su naslikani konji na zadnjem zidu jedne garaže.

U blizini velike česme i dalje postoje drvene kućice u kojima sam početkom devedesetih u izlogu čežnjivo gledala minjone. Sada je tu apoteka. U zanimljivoj zgradi s nekoliko spojenih polukružnih krovova bila je francuska pekara, prva tog tipa koju sam videla, a jedna Brđanka mi reče da je bila i prva u gradu. Sada je tu banka.

Da li sećanja opstaju kada se izmeni mesto na kome su nastala?

Sećam se jasno roze i zelene glazure malih minjona i lisnatosti fensi, tananih, finih peciva. I čudnovate, inspirativne zadivljenosti tim tekovinama velikog grada, koje su bile još čudnije, jer su neko vreme opstajale u društvu koje je srljalo u nestašice i sivilo. Dok krstarim starim brdskim stazama, pored mene prolazi gospođa. „Zaratili su...”, kaže u telefonsku slušalicu, pa opsuje.

Da li se sa sećanjima ratuje? Ne bi trebalo. Jedan Brđanin se seća najlepših kifli koje mirišu kad krene u školu iako te pekare više nema. Sećanja su duhovni monoliti. Opstaju šta god da se od okolnosti promeni.

Park na Brdu čuva poštovanje na pale borce iz Drugog svetskog rata kroz spomenik koji prikazuje čoveka s mitraljezom i podignutom rukom. Šaka je ogromna. Zahvata ceo park svojim zamahom. U pekari blizu bivše Gorice imaju još uvek kukuruznu pitu sa ajvarom. U njoj prodavačice s mušterijama diskutuju ko je čuma, a ko nije, dok jedna gospođa unosi košulju sa ulične tezge, naslanja je na grudi i ogleda se u „pekarskom” ogledalu. A na tezgama drangulije, i prve svilenkaste ešarpe (vesnici proleća), čije se boje spajaju s vetrom i sunčevinom i razlivaju Požeškom, kao lukovi polarne svetlosti.

Kada trasu Požeške napuste autobusi 53 i 23, ona ulazi u mirniju energiju. Bivši Ateks je sada gradilište, a preko puta njega se vižljasto uzdižu zgrade od crvene opeke koje je krajem osamdesetih sagradio investitor sa čuvenim nadimkom. Imaju modernu otmenost, a pri vrhovima čak ateljeovsku energiju.

Požeška ulica krije radnjicu u kojoj se mogu naći sve moguće baterije i krojački salon sa starinskom šivaćom mašinom. U Požeškoj je krajem sedamdesetih otvoren drugi dragstor u Beogradu.

Brđani kažu da svoje Brdo „ne bi menjali ni za tri Las Vegasa” jer ima sve što je čoveku potrebno, a blizu je Košutnjaka, Ade Ciganlije i Topčidera. Banovo brdo je republika, naglašavaju gromko, a Požeška je njen viam, što bi rekli stari Latini. Brđanstvo je posebna kategorija. Brđanstvo je institucija. Požeška je kičma Brda, njegovo jezgro, prava linija na grebenu, njome prolaze linije gradskog prevoza koje je povezuju sa svim drugim krajevima grada (ne znam ima li neko bolje veze). Seća se ta ulica, ispod šina, i stare turske kaldrme i igrališta Čukaričkog preko puta OŠ „Josif Pančić”. Seća se i da se greben ranije zvao Golo brdo i Ordija, dok je još bilo nenaseljen.

Sećanja mogu biti toliko jaka da postaju prenatalna.

Nekadašnji Banovac

Požeška se intenzivno seća Matije Bana, čije je ime nosila do 1946. i kada je čak bila bulevar. Ne bi bilo nepravedno ni da joj se ta „titula” vrati. A Matija Ban, književnik rođen u Petrovom Selu pored Dubrovnika, bio je borac za ujedinjenje svih južnoslovenskih naroda koji se doselio u Beograd oko 1860. i u njemu postao značajna ličnost, redovni član SANU, kojoj su poveravane i diplomatske misije u ime vlade čiji je ministar bio.

Opčinjen uzvišenjem Ordije, od Beogradske opštine je dobio na poklon veliko imanje da sagradi letnjikovac u šumadijskom stilu (kasnije i mlekaru, vinograde i voćnjake i baštu punu cveća iz Dubrovnika i sa grčkih ostrva). Za njim su došli bogati ljudi te su novo naselje na bregu iznad Topčiderske reke prozvali Banovac. Kasnije je brdo nazvano Banovo.

Požeška me imenom vodi u Požegu, koju znam samo iz priča (i autobuske stanice na putu ka Užicu). O njoj mi je pričao Kralj kreacije. Spominjao mi je čudesan železničkom čvor iz koga se nekada moglo sesti na voz za bilo koji kraj, po želji. I kružni trg, koji je nastao tako što je dvorjanin kneza Miloša obeležio kanapom krug oko pobodenog štapa.

Veliki knjaz je rođen u selu Gornja Dobrinja blizu Požege, te varoši u kotlini međ talasastim brdima. A kotlina... često je obavijena maglom koja „stisne i ne pušta”. Jednom je, zapisano je, bilo 230 maglovitih dana u godini. Čudno je čudo ta kotlina – zimi najhladnija, leti najtoplija. Igru toplo-hladno je praktikovao i Kralj kreacije i srušio mi iluzije, do temelja. Kao da je znao da će njegov nefer nastup jedno vreme savršeno odgovarati želji iz mog kosmičkog zapisa. Sećanja na srušene iluzije su mučna.

Požeška ne zaboravlja ni književnika Danka Popovića, koji je u njoj živeo na broju 150 gotovo četiri decenije. Pisao je, između ostalog, i o knezu Milošu, i to scenario za jednu od najboljih drama u nas – Karađorđeva smrt.

Na starim fotografijama, na kojima su u Požeškoj parkirane fiće, vide se nadstrešnice iznad stanica u obliku pečurki, dvospratne kuće i novoizgrađene stambene zgrade. Sve su fotografije jasne i bodre. Nema u Požeškoj igrarija ni na početku, ni u sredini, ni na kraju – kod Trebevićke, koja vodi u još veće brdo. Tu je okretnica tramvaja 12 i 13, kao i početna stanica za prigradska naselja.

Koliko je kraj Požeške udaljen od Požege, pitam se na platou gde se odmaraju tramvaji. Koliko ima od sećanja do zaborava? Malo, ako smo u Požeškoj, koja briše maglovite ljude, a zadržava svetlucave. Malo, ako je želja da srušene iluzije ne sruše i ceo život jaka.

Da li sećanja opstaju kada se izmeni mesto gde su nastala? Opstaju ona koja vrede, ne mogu ih ni magle sakriti, ni vetrovi oduvati. Opstaju i ona koja zaslužuju da budu večnovečna, i koja se opiru svakom rušenju, kao Požeška.