Kako se raspao „Šarlo akrobata"

Za koncerte „Šarla akrobate“  Moma Rajin, nekadašnji urednik u SKC-a kaže da je nekad imao utisak da i nisu nešto bogzna šta, ali su zato nekada bili više nego fenomenalni.
„Nekada su bili toliko loši da imate utisak da će se raspasti na sceni, a ako su bili složni onda je to zaista bilo fenomenalno. Slikovito opisano kao da se nalazite u srcu uragana. Ne znate gde će to da vas odnese. Imali su veliki potencijal, ogromnu snagu i moć. Pamtim ih i da su posle koncerata stalno bili nešto nezadovoljni zbog ovoga ili onoga. Stalno su prebacivali loptu sa jednog na drugog i nalazili zamerke. Imali su dvadeset, dvadeset dve godine, i to je bilo i posledica njihove mladosti, ali istina je i da su Milan, Koja i Vd bili tri različita temperamenta, tri karaktera, tri ugla posmatranja muzike. Kad uspeju da se međusobno usklade bilo je to nešto zaista univerzalno, ali kad krenu u raspravu to su tri odvojena prostora... I Koja i Milan ostali su tvrdoglavi u svom svetu, u svojoj slici kako šta treba da izgleda, i razišli su se na vreme. Svako je ostvario svoju sliku i svoj san, Milan u EKV, Koja u „Disciplini kičme”. Tim raspadom najviše je Vd izgubio.” 

Moma Rajin je bio u SKC-u do sredine 1981. godine, a zatim je otišao u vojsku i posle odsluženja vojnog roka zaposlio se u „Dečjim novinama” na mestu urednika svih izdanja, usput je pisao i za „Džuboks”.

„To je bilo jedno karakteristično vreme. Otvorili su se prostori za iskazivanje, sistem je omekšao svoj dogmatizam, neki su to iskoristili, a neki potonuli. Vd je nažalost pripadao onima koji su visoko uzleteli, ali su se brzo i ugasili. Ostaje nam, bar nama koji smo ga poznavali, i bili svedoci njegovog talenta, da žalimo što takav potencijal nije iskoristio ni blizu koliko je mogao. Ali, kome je dozvoljeno na ovom svetu da sudi nekom o drugom...”

Rok kritičar Dragan Ambrozić je u uvodu intervjua sa Dušanom Kojićem povodom jubileja četvrt veka od izlaska albuma 2015. godine izrekao i nekoliko bitnih sudova o ploči „Bistriji ili tuplji”. Za njega je debi album iz 1981. predstavljao ne samo početak moderne epohe rokenrola već možda i najbolje delo srpskog roka.

„Nivo umetničke smelosti i energije uložen u ovaj album, visoko je na listi suvenira 20. veka kad je u pitanju lokalna kulturna zaostavština, i zbog neprolaznih društvenih komentara, i zbog muzike koja je bila i ostala na nivou s bilo čim žanrovski bliskim u svetskim okvirima, a da to ne morate da objašnjavate strancima. Retko kad je avangarda bila razumljiva”, napisao je Ambrozić.

Autor je naglasio takođe da ova ploča glatko pretenduje na mesto na samom vrhu, bez obzira na to što su beogradski i zagrebački rok kritičari svojevremeno proglasili album „Idola” „Odbrana i poslednji dani” iz 1982. godine za vrhunac rok kulture u Jugoslaviji, da bi svoj osvrt završio ovim zaključkom:

„Teško je voleti tu čudnu ploču, jer te neprestano udara po ušima, ali ona kazuje sve o rokenrol poziciji u životu tih dana, i u njoj je sabrano više utisaka o vremenu u kom je nastala i više poruka za budućnost nego što su to druge, pretencioznije ploče, mogle da imaju. Štaviše, ploča ’Šarla akrobate’ je uzbudljivo svedočanstvo da smo mogli bolje, svi zajedno. O, i te kako.”

Album je imao i ima i svoje kritičare koji ga smatraju ekstremno alternativnim sa vrlo raznolikim pesmama, ali su priznali da je čak i to što je bilo toliko raznorodno imalo ipak smisla.

Možda u objašnjenju uspeha ploče koji se ogleda u njenoj trajnosti, a ne visokom tiražu (10.000 primeraka), može da posluži i jedna televizijska emisija u kojoj je Vd izneo svoj stav prema popularnosti, s jedne strane, i kreativnosti, s druge strane.

Ivica Vdović je objašnjavao ne samo svoj stav već i odnos „Šarla akrobate” prema novim tendencijama.

„Imidž je za mene dosta tužna reč koja me uvek podseti na to da je rokenrol postao roba, a to je dosta tužno, istinito i izgleda nužno.”

Vd je osporavao potrebu za širom popularnošću jer je davao prednost stvaranju kroz izražavanje individualnosti: „Ne znam zašto je ta šira popularnost neki imperativ, ja znam da moja grupa ’Šarlo akrobata’ neće nikad steći neku širu popularnost.

„Meni je jako žao, ali sve što se ovde radi je golo preslikavanje uticaja sa strane”, rekao je jednom prilikom.

Bio je vrlo kritičan prema muzičkoj sceni koja je vladala tih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, naročito mu je smetao odnos menadžera prema rokerima i, uopšte, estradnoj sceni.

„Ovde sve strašno isplivava. Dobiješ toliko udaraca u glavu, uzmi televiziju – dobiješ jednu-dve emisije pa posle nemaš emisije. Dođe čovek koji te ispsuje, ili te natera na neku glupost, kao – ako hoćeš ovako, dobro, ako nećeš – u majčinu. Kad se ti pokažeš kao tip koji niti je opasan, niti donosi išta novo – e, onda se ta grupa naziva rok grupom, pa onda može često da nastupa.”

Definitivan kraj „Šarla Akrobate“ dogodio se u oktobru 1981. u Ljubljani, kada su i poslednji put svirali. Otišli su prethodno na još jednu zakazanu turneju u Poljskoj. Studentski centar iz Varšave pozvao je trojku iz „Paket aranžmana” da učestvuje na koncertu u Varšavi. Zbog trusne političke klime u ovoj zemlji koncerti su pomereni za jesen. „Paket aranžman” doživeo je veliki uspeh u istočnoj Evropi, u zemljama koje su tada bile iza „gvozdene zavese”. Longplejka se prodavala na crno i u Sovjetskom Savezu.

U Varšavi „Šarlo” je dočekan i ispraćen ovacijama, zvezda večeri bio je Vd, publika ga je u oduševljenju zbog magije koju je stvarao svojim palicama nosila na rukama uz skandiranje i aplauze.