Ne sanjamo iste snove

Izbor za domaćeg predstavnika na muzičkom takmičenju Evrovizija već odavno je okončan, ali priča o njemu i dalje traje. Iako je dobro poznato da o ukusima i estetskim kriterijumima ne treba raspravljati, kako o narodnim, tako i o žirijevskim, koji je ovog puta presudio, mediji, valjda u svoj svojoj neinventivnosti, lenjosti, nemaštovitosti i nedostatku drugih sadržaja, svoje programe popunjavaju rasplamsavajući neku imaginarnu polemiku, da ne kažemo svađu o pravdi, odnosno nepravdi.

Kao da ovo naše izmučeno društvo nema druge, veće brige. U TV studije pozivaju se analitičari, često i ne tako autoritativni i kompetentni, sveznalice i „katice za sve”, neznanog imena, i još neuverljivije pojavnosti, čak i političari, da daju sud o ovoj životnoj temi od koje nam zavisi sudbina... Ma, život!

Dok se breskvica sprema da rodi nove plodove, a lila ramonda da procveta iz kamena, Srbija se, baš kao i onda, sjajno opisana u delu Dobrice Ćosića „Vreme smrti”, koje ekranizovano ovih dana gledamo na Novoj (bez ikakve promocije, najave, tiho i gotovo stidljivo), podelila na dva tabora – apologete, drvene advokate i branitelje časti i otadžbine...

Jer, lako je vedriti i oblačiti sa društvenih mreža i iz udobnih pozicija, sa TV ekrana. Sve za malo popunjavanja dugih i skupih TV minuta, za pažnju lakoverne publike i za još malo preko potrebne doze senzacije. Jer, od toga se živi i preživljava, a ne od rešavanja ozbiljnijih problema...

Na talasu te evrovizijske bitke, daleko se otišlo.... I u učitavanju poruka, i u lepljenju etiketa... Od kosovskog boja, preko Prvog svetskog rata, do „ljotićevaca”... Nema kraja! Ili si za ove ili za one... Ili si državni prijatelj ili neprijatelj... A u ovom narativu, medijski magnati potpaljuju vatru.

Treba se prisetiti reči velikog vojskovođe Živojina Mišića svom nadređenom u gorepomenutoj seriji: „Mi ne sanjamo iste snove, moje je da branim narod i otadžbinu od neprijatelja, a ti gledaj da Srbiju ne smatraš za svoju prćiju, čak i kada sanjaš”. Uzgred, „Vreme smrti” je odlična i poučna serija od koje mnogo toga treba da naučimo i da se prisetimo. Šteta, što zbog tih podela veći deo Srbije ne može da pogleda ovu važnu seriju zasnovanu na velikom romanu.

I da se još jednom prisetimo reči Vukašina Katića, prateći sina na front, svestan da ga te noći u kafani verovatno poslednji put vidi: „Nek’ izgori selo, ali moj tor neka ostane. Ako moja stranka nije na vlasti, moja država nek’ propadne”. Upravo u ovoj seriji opisana je sva naša tragedija. Šteta što, i više od veka, nismo pametniji.

Još jedna dobra serija, nastala iz filma, okončana je prethodnog vikenda na RTS – „Trag divljači” velikog Živojina Pavlovića. Još jedan pogled na našu tragičnu prošlost, na uzaludne žrtve i na svu surovost jednog režima. Nažalost, i ova mini-serija je proistekla iz filma, a filmski i televizijski jezik nisu isti. Kao što reče naša sagovornica – film trpi ovaj novi model koji je kod nas aktuelan – da je film promocija za seriju, napravljen pokušajem da se priča serije kako-tako ispriča za vreme njegovog trajanja. To nije dobro. To guši film. Pa tako i publiku. Ne može se jednim udarcem ubiti dve muve. Filmski stvaraoci, stvarajte filmove za bioskopsku publiku, a TV autori za gledaoce kraj malih ekrana. Jer, nije isto. Ne može se od glavnog ručka praviti meze.

A vi, TV urednici i čelnici, prestanite da omalovažavate i ne poštujete gledaoce višeminutnim reklamama, vanrednim uključenjima, usred radnje serije, koliko god da vam je egzistencija ugrožena. To bi bilo isto kao kada biste nas lupili po rukama da ostavimo kašiku supe koju smo upravo započeli. Nevaspitano, zar ne? Poštujte vi nas, kao što mi poštujemo vas! Čak i u vreme svete nedelje.