Čovek je ono što je u njemu, a ne na njemu i oko njega. Predstavlja se on i onim što nosi na sebi i što je pribrao za sebe. Ali i to je odraz onoga što ima u sebi. Jer, sve začinje i počinje u duhovnom biću čoveka.

Karakter oslikava čoveka, a on se izatkiva kroz njegovo delo. Pa, tako, za nekog se kaže da je „dobar čovek”, a za nekog da je „loš (zao) čovek”, predočava se kao „vredan” ili „lenj”, „mudar” ili „lukav”, „razuman” ili „nerazuman”, „plemenit” ili „okrutan”, „duševan (osećajan)” ili „bezdušan (bezosećajan)”, „Božji čovek” ili „đavolji sluga”.

Za one koji se „maskiraju”, kako bi pred svetom izgledali boljim nego što jesu, obično se kaže da su: „licemeri”, „foliranti”... Ima, na boljoj strani, i onih koji se, i po izgledu, pred svetom unižavaju, da ne bi skretali pažnju na sebe, da bi savladavali strasti tela svoga i sebe čuvali od moguće gordosti; takvi su „jurodivi Hrista radi”, „skromni ljudi”... Kod nekih ljudi u prvi plan izađe ono što imaju ili što nemaju, pa se kvalifikuju kao „bogataši” ili kao „siromasi”.

 Na putu vrlina

U najkraćem predočavanju, za nekog se kaže da je „čovek”, a za nekog da je „nečovek”. Merilo je to koliko se ko drži onoga na šta je kao čovek prizvan i pozvan.

S razmeđa greha i vrlina čovek kreće. Za koji put će se odlučiti  zavisi od njega samog. Ako krene putem vrlina, ne očekuje da će mu put biti posut cvećem, već kamenjem kojim će biti zasipan. Pošto taj put podrazumeva žrtvu – s vrlinama se ide uzbrdo, s grehom nizbrdo – čovek koji se za njega istinski opredeli biva zadovoljan onim što ima. Jer zna da je svakome dato prema njegovoj moći i da su očekivanja uslovljena darovima koje čovek ima.

Duhovno prosvetljen čovek zna da Bog nikome dužan ne ostaje. Svakome ko je poslat u ovaj svet, kome je udahnut život, dat je određeni dar. Ali nemaju svi isti dar. Shodno biblijskoj priči, nekome je dato pet talanata, nekome dva, a nekome jedan.

To ne znači da neko ima manje, a neko više razloga da bude zadovoljan. Gospod kazuje da su „blaženi siromašni duhom”, oni koji poseduju vrlinu smirenoumlja. Ali i ukazuje da „od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti; a kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati”.

Razuman čovek zadovoljan je i raduje se onome što ima; on zna da se u svakom vremenu i u svakoj prilici, uz pomoć onoga što ima, može učiniti kakvo dobro delo, koje njemu priliči.

Ima jedna lepa srpska pesma, koju je pevao Predrag Živković Tozovac, o srpskom vojniku iz Prvog svetskog rata, koji je ponosan što se borio za slobodu svog naroda, i zadovoljan onim što ima. U pesmi se kaže: „Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić/Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić/Selo mi je Toponica, drvena mi dvokolica/Služio sam stari kadar artiljerija (...) Imam sito i karlicu, imam ženu vračaricu (...) Imam njivu i livadu, vodenicu valjanicu/Služio sam stari kadar artiljerija (...) Više kuće prijerica, preko plota udovica/Služio sam stari kadar artiljerija (...).”

S ponosom ističe ime i prezime svoje, i ime sela svoga. Blagodaran je što ima drvenu dvokolicu, sito i karlicu, ženu vračaricu, njivu i livadu, vodenicu valjanicu, više kuće prijericu, pa i preko plota udovicu.

Naš savremenik, moj prijatelj Slobodan Brkić od rođenja je bez telesnog vida. Rođen je istog dana s još dve sestre, kao trojke u roditelja. Smešteni su u inkubator, gde su, zbog komplikacije, njih dvoje ostali bez vida. Slobodan ne žali nad svojom sudbinom, već kaže „Jesam izgubio jedno čulo, ali sam dobio mnogo više. Da se to nije desilo, verovatno bih bio prosečan, običan čovek koji se bavi prosečnim stvarima...”

Slobodan je progledao duhovnim očima. Do svoje 35. godine naučio je deset jezika, postao stručnjak za sajber bezbednost (kojeg angažuje i američki Ef-Bi-Aj), postao pravoslavni misionar, koji je već za to vreme 9.500 stranaca preveo u pravoslavlje.

„Kad čovek vidi samo fizičkim vidom, on je uskraćen, jer oči varaju. Ja vidim duhovnim vidom koji je neprolazan. Nije džaba rečeno u Svetom pismu: `Blago onima koji ne videše, a poverovaše!`”, kazuje Slobodan. I dodaje: „Gospod, umesto da dopusti ono što mi želimo, bira ono što je najbolje za nas.”

Zato se razuman čovek moli: „Bože, daj mi ono što je za mene najbolje!” On je zadovoljan onim što ima.

Ali, s druge strane, nije malo ni onih koji pokazuju nezadovoljstvo onim što imaju, smatrajući da njima više pripada. Sebe uzdižu na mesto tvorca, pa po svojim merilima procenjuju šta i koliko kome pripada.

Ne zna koliko mu je dosta

Kad želje nadiđu mogućnosti, onda čovek postaje rob svojih nerealnih očekivanja.

Nezasitost čovekova u materijalnim dobrima vodi u srebroljublje, smrtni greh, u kojem je koren svakog zla. Nažalost, često čujemo kako se za nekog kaže: „Ne zna koliko mu je dosta!” Ukazuje se na grabež i sebičluk čoveka koji nema dovoljno osećaja za druge ljude. Sabiranjem nepotrebnog materijalnog bogatstva, on bi da demonstrira svoju tobožnju moć, a, u stvari, pokazuje svoju duhovnu nemoć.

Čovek koji promišlja ne gomila nepotrebno. On daje drugima. Zna, kada dobro čini, kada daje onima kojima je potrebno, da dobro čini, stiče blagodat.