Koncerti su bili besplatni, nije bilo para

Ivica Vdović je krajem sedamdesetih godina završio gimnaziju, upisao fakultet, pohađao Odsek za udaraljke Srednje muzičke škole, ali počeo je i da se vrzma u Studentskom kulturnom centru zajedno sa mnogo mladih i talentovanih koji su želeli da nešto ostvare, učlane se u neku grupu, osnuju bend. Zato su im trebala i poznanstva, druženja, bila je to generacija koja će kasnije za samo godinu-dve izvesti svojevrsni kulturni ili muzički preobražaj u Beogradu, danas znan kao novi talas koji je i posle četrdeset godina aktuelna tema za pisanje.  

Studentski kulturni centar je dat mladima posle demonstracija 1968. godine, ali ne odmah, već posle nekoliko godina, početkom sedamdesetih tu je počela da dolazi kreativna elita tadašnjeg društva. Tamo se iskazivala mlada generacija, omladina socijalističke orijentacije, koja je doživela svoj umetnički maksimum, mada i dalje u okviru levičarskih, a ne građanskih ideoloških koncepata i postavki. Režim je odlučio da im da slobodu stvaralaštva, oni su date slobode ponekad i prevazilazili, naročito početkom osamdesetih godina, ali nisu dirali u temelje tada postojećeg sistema. Rokenrol je tada imao moć da okupi više desetina hiljada ljudi, rok alternativa je imala manje publike, ali su njihovi simpatizeri imali veću moć i uticaj u društvu, pripadali su eliti.  Zato je sistemu bilo važno da ne prelaze crtu i ne diraju u temeljne vrednosti tog doba, a z Spoljni program SKC-a bio je tako zamišljen da ono što se stvara u prostorima Studentskog kulturnog centra prenese među omladinu u gradu, naročito u studentske domove. Na čelu Studentskog kulturnog centra bili su Nebojša Pajkić i Momčilo Rajin, ali ih funkcije nisu impresionirale, želeli su da nešto stvore, a ne samo da budu distributeri. Tako je SKC počeo sa organizovanjem izložbi, predstava, sa stvaranjem umetničkog programa, i to su onda dalje prenosilo najčešće u Studentski grad, na pozornicu, u Novom Beogradu. 

Moma Rajin je danas u penziji, stanuje u Novom Beogradu, a u to vreme bio je zamenik urednika spoljnom programa u Studentskom kulturnog centra i pisao kao rok kritičar za „Džuboks”, uz to i pri završetku studija istorije umetnosti.

Već krajem 1977. godine, po rečima Mome  Rajina, tada urednika spoljnog programa SKC, počeli su da se pojavljuju protagonisti budućeg novog talasa. Slivali su se sa različitih mesta u SKC, vežbali, išli na zajedničke koncerte. Obično je pred publikom nastupalo po pet grupa jer logično je bilo da u to vreme još nijedna nije stasala da svira dva sata pred publikom. Bili su tu „Butik”, „Igra staklenih perli”, dolazio je Vlada Divjan, Koja, Gile, Milan. Svirao se simpl-rok, džez-rok, klasični rok sa odličnim ili promenljivim uspehom. Ali ono što je bilo najvažnije organizatorima jeste to da su pisali originalne kompozicije.

Sećajući se Vda iz tog perioda, Rajin kaže da je bio fragilnog izgleda, krhak, ako biste postavili nekoliko mladića u red i pitali ko je ovde bubnjar niko ne bi tipovao na njega. On se u ranom periodu interesovao za džez. Imao je sluha, umeo da čuje muziku i radio je sa priličnim uspehom. Držao je stabilan ritam i u džezu i u roku, ali je imao sposobnost i da pravi ukrase u samoj strukturi ritma, tako da su slušaoci dobijali više od onoga što je uobičajeno značilo kada se kaže dobar bubnjar.

„Bio je lepuškast, divan dečkić, koji se nije isticao fizičkom korpulentnošću već svojim prijatnim izgledom. Ne mogu da verujem da je mogao kod bilo koga da izazove neku neprijatnu emociju. Sećam se kad je kupio te svoje prve bubnjeve, doneo ih je i naštimovao, a onda kad je seo nestao je iza njih, nije se video. Ali kada je počeo da svira, ono što se čulo je bilo fascinantno. Umeo je da napravi buru. Odmah je bio primećen jer je za to doba bilo neobično da imate tu vrstu bubnjara kao što je bio Stjuart Kopland iz ’Polisa’ . Džindžer Bejker je ta vrsta bubnjara, koji ne drži samo čvrstinu bendu već i ritmičku širinu. To je kod nas bio Vd. To je pokazivao još sa 17 godina, i to je bilo fascinantno u tako mladim godinama. Uz to, sećam ga se i kao predivnog momka, divno i nenametljivo biće, suptilno. Sećam se koncerata koje smo organizovali van Studentskog kulturnog centra. Ja sam kao organizator uvek imao problema da okupim grupe, da skupim instrumente, pojačala, a naročito je bio problem sa bubnjevima, jer njih ne možete stalno unositi i iznositi sa scene za svaku grupu. Uvek je trebalo uzeti od nekog bubanj, a muzičari nerado pozajmljuju svoje instrumente. Koncerti su bili besplatni, nije bilo para, tako da sam ja uvek od Vda uspevao da iskamčim bubnjeve. Pred svaki koncert kad dođe na red pitanje bubnjeva ja pođem ka Vdu, a on me preduhitri i kaže: ’Dobro, Momo, znam šta hoćeš da me pitaš, daću bubnjeve.’

 „Politika Ekspres’ je jedini od visokotiražnih dnevnih novina tog doba imao svakoga dana stranu posvećenu muzici, pa tako i novom talasu. Svim bendovima u Jugoslaviji poklanjali smo pažnju i nismo nikoga diskreditovali ni na koji način, pisali smo i o ’Parafu’ iz Rijeke, ’Prljavom kazalištu’ iz Zagreba, ’Haustoru’, grupama ’Aerodrom’, ’U škripcu’, naravno najviše smo pisali o bendovima iz Beograda, u prvom redu o tri benda sa albuma ’Paket aranžman’ a kasnije i ’Ekatarini Velikoj’”, kaže Aleksandar Gajović, koji je u „Ekspresu” pratio muzičku scenu početkom osamdesetih, dnevnih novina koje su bile jedan od organizatora manifestacije „Pozdrav iz Beograda” u Domu omladine.

Novi talas nije zahvatio samo muziku već i delovanje likovnih umetnika, fotografa, pisaca, filmskih umetnika, a razlog zašto je tako kratko trajao leži u komercijalizaciji –ono što se pojavi kao avangardno vremenom preraste u komercijalno, a tu već vladaju drugačija pravila.

Nastaviće se

Listajući Politiku