Život stane u kutiju

Muzej Jugoslavije na Dedinju posvećen je očuvanju tradicija bivše države. Tu je među hiljadama predmeta i jedna kutija u kojoj se nalaze lična dokumenta nekadašnjeg člana „Šarla akrobate”. Na osnovu njih odmah pada u oči da je Vdović rođen više od dvadeset dana kasnije nego što je to zabeleženo u „Vikipediji”, kao i na mnogim sajtovima uključujući i novinske tekstove u kojima se povodom neke od godišnjica podseća na njegovo delo i život. Umesto 23. februara koji je „usvojen” kao njegov „zvaničan” datum rođenja, nejasno je iz kojih razloga je takva zabuna nastala, pravi datum rođenja  je 14. mart 1961. godine. Što se tiče datuma smrti verovatno je došlo do zabune pa se umesto 23. septembra 1992. godine gotovo uvek beleži 25. septembar, kada je bila sahrana. Tog datuma je izvršena kremacija na Novom groblju, a zatim je urna pohranjena u zajedničkoj grobnici njegovog oca i majke, po Vdovoj želji iz testamenta, na Starom obrenovačkom groblju.

Ono što privlači pažnju jeste činjenica da je prema upisu u dokumenta Ivan Vdović rođen i preminuo u isto doba dana – u 10 sati i 40 minuta, što opet dovodi do neizbežnih asocijacija sa grupom EKV. Ti „krugovi” bili su toliko karakteristični u pesmama Milana Mladenovića, sa kojim je najviše sarađivao, pa se i za Ivicu može reći da je na neki svoj način „zatvorio svoj životni krug” u istom satu i minutu svog postojanja.  

U zahtevu Gradskom sekretarijatu za unutrašnje poslove, 15. stanici milicije Obrenovac, za upis u evidenciju o jugoslovenskom državljanstvu Ivan Vdović je upisao i osnovne podatke o svojim roditeljima:

„Otac mi je rođen u mestu Obrenovac, opština Obrenovac, SR Srbija, državljanin je SFRJ, majka rođena u mestu Senje, opština Ćuprija, SR Srbija, državljanin SFRJ.”

Danas u svim slovenskim državama obe konfesije postoji prezime Vdovič ili Wdovich. Koren prezimena vdova(vdovica) zapravo znači udovica na staroslovenskom jeziku. Međutim, pošto koren nije menjan, ostalo je Vdović, ali, kako objašnjavaju jezički stručnjaci, izgovor ima mekšu varijantu sa akcentom na o.

U vezi sa prezimenom Darko Vdović je ispričao jednu anegdotu iz detinjstva: „Pre četrdesetak godina u hodniku zgrade u Dalmatinskoj ulici poštar je ubacivao pisma u sandučiće, a kako smo mi stanovali u prizemlju ja sam nešto petljao oko bicikla... u jednom trenutku poštar naglas reče: ’Kakvo je ovo prezime?’ Ja sa 15 godina ništa nisam znao o toj problematici tako da sam bio zatečen, međutim u hodniku se u istom trenutku tu nekako zatekla profesorka Stanković, koja je predavala u nekoj beogradskoj gimnaziji ruski jezik. ’Ja znam, to vam je rusko prezime’... a ja sam samo nastavio da se zabavljam biciklom.“

Postoji još nekoliko verzija odakle potiče familija Vdović, ali je iz današnje perspektive teško utvrditi koja je tačna, pa tako po jednom predanju Vdovići vode poreklo iz Poljske. Među ostalim dokumentima Ivana Vdovića koji se nalaze u Muzeju Jugoslavije je članska karta Džudo saveza Srbije, uz napomenu da je osvojio žuti pojas, uspomena na Svetu pričest u Katoličkoj crkvi iz 1969. godine.

Ivan je krenuo u osnovnu školu sa starijim godištem, dakle u prvi razred upisao se već 1967. godine, što ga je docnije oslobodilo obaveznog služenja vojnog roka odmah po završetku srednje škole koje je uvedeno za generaciju rođenu 1961. godine. (Tako je i Vd 1980. godine umesto da ode u kasarnu postao član „Šarla akrobate”.) Bio je svih osam razreda odličan đak, imao je sve petice u prvih šest razreda, u sedmom i osmom razredu po tri četvorke. Na završetku osnovnog obrazovanja dobio je 1975. godine dve diplome – „Svetozar Marković” i „Mihailo Petrović Alas”. 

U Petoj beogradskog gimnaziji, kada je već počeo da se ozbiljnije bavi muzikom, imao je uglavnom vrlo dobar ili dobar uspeh. U trećoj godini dobio je na polugodištu smanjenu ocenu iz vladanja „zbog neopravdanih izostanaka sa časova i neodgovornog odnosa prema radu”. Na pretposlednjoj strani knjižice, gde je bilo mesto za fotografiju, nacrtao je karikaturu.  Već je bio član udruženja muzičara džeza i zabavne muzike kao instrumentalista. Među ovim papirima je i pohvala za osvojeno treće mesto na gitarijadi u vreme dok je bio učenik trećeg razreda (3/1) Pete beogradske, ali i nagrada „Smeli cvet” Saveza socijalističke omladine Srbije za grupu „Šarlo akrobata” za izuzetne rezultate u stvaralaštvu 1981. godine. 

Na Rudarsko-geološki fakultet upisao se 1979/1980, dao 19 ispita, odslušao šest semestara i bio nadomak četvrte godine, poslednji ispit dao je 22. aprila 1985. godine iz tehničke mehanike. U 1980. dao je četiri ispita, sledeće dva, čak osam u 1982. godini, da bi zatim proredio polaganja.

Osnovnu muzičku školu „Jovan Bandur” završio je 20. juna 1977. godine na odseku za klasičnu gitaru sa vrlo dobrim uspehom. Muzičko školovanje nastavio je u dvogodišnjoj muzičkoj školi – „vokalni instrumentalista udaraljke”, Odsek u muzičkoj školi „Stanković” gde je završio 1. i 2. razred.

Među ličnim dokumentima i isečcima iz muzičkih časopisa nalazi se i jedan tekst koji ukratko opisuje život bubnjara „Šarla akrobate” . Tu se kaže da je Vd rođen pod dominacijom Saturna, da intenzivno sluša džez i rokenrol sa ocem Ivanom i prijateljima i da je fasciniran muzikom starijih drugara iz grupe „Tilt”. Prve bubnjeve marke „amati” kupio je 1975. godine, dve godine kasnije osvaja drugo mesto na Paliluskoj olimpijadi kulture sa sastavom BG-5.

Iste godine kreće na odsek za udaraljke u srednjoj muzičkoj školi. Godine 1979. pridružuje se grupi „Suncokret”.

Nastupa sa raznim sastavima i po rečima njegove majke bahato troši svoj talenat.

„I dalje mlad i talentovan, sve više se zanima za poreklo i doživljaj ritma kao jednog od osnovnih principa univerzuma”, zabeležio je „Džuboks” 17. maja 1979.