Intelektualac je slobodan i da greši

U subotnjem Kulturnom dodatku objavljen je zajapuren tekst Borisa Jašovića pod naslovom „Zašto intelektualac ne podržava vlast”.

Na početku autor odlučno kaže: „Intelektualac ne podržava vlast jer se njegova duhovna pozicija nalazi nasuprot materijalnog sveta. Njega/nju zanima opšte dobro, a ne interes i privilegije... ’Intelektualci’ koji podržavaju vlast gube pravo da se zovu intelektualcima budući da pristaju na saučestvovanje u varanju.”

Da li je opšte dobro nasuprot materijalnog sveta?

Intelektualci su ljudi koji na osnovu argumenata stvaraju nove ideje i brane ih javno. Ponekad se te ideje poklope sa idejama vlasti o opštem dobru, a često ne. Neće biti da sve vlasti uvek varaju.

Oni su ljudi, imaju pravo na zablude i iluzije, ali više od toga, imaju pravo da misle i brane to mišljenje. I da očekuju da će njihova istina prevladati. Na šta bi ličio ovaj svet ako bi im se kao ljudskim bićima to pravo oduzelo.

Uzmimo Ivu Andrića. Bio je službenik, ambasador Kraljevine kod Hitlera, dakle nije bio intelektualac. Onda je tokom okupacije ćutao i pokazao da nije za okupatore. Vratio se među intelektualce. Onda, opet, posle oslobođenja, postao član Komunističke partije. Ne bi od Jašovića dobio potvrdu da pripada toj uglednoj grupi.

Ili, drugo vrhunsko ime jugoslovenske kulture, Miroslav Krleža. Opsednut politikom. Moglo bi se reći da je pre rata bio komunista, ali i slobodni mislilac, intelektualac. Onda dolazi NDH, ne priključuje se Paveliću, ali ni partizanima, radi svoje udobnosti ćuti, zaštićen u Zagrebu. Odmah po oslobođenju postaje nosilac kulturne misije novog poretka i to ostaje do kraja. Može li se poreći da je bio intelektualac?

Ovakvih primera ima bezbroj. Uzmimo jedan ekstreman – Martin Hajdeger. Čim je Hitler došao na vlast, postao je rektor Univerziteta u Frajburgu i posle toga se učlanio u nacističku partiju. Zdušno podržava Hitlera i naciste, potpisuje „Zavet profesora nemačkih univerziteta i srednjih škola Adolfu Hitleru i Nacističkoj državi”. Ubrzo, zbog borbe za poziciju sa Alfredom Rozenbergom, napušta mesto rektora, ali do kraja ostaje lojalan član nacističke partije. Ima li ikoga, osim Jašovića, ko ne misli da je Hajdeger bio intelektualac?

Nadam se, ipak, da ćemo se Jašović i ja složiti u tome da je intelektualac tragač za istinom. Ponekad zaluta, nekad se naknadno pokaže da je bio u pravu, ali u tom poslu mora da bude slobodan.