Enciklopedija Borislav Pekić

Više od trideset godina nakon odlaska Borislav Pekić se objavljuje i čita, o njemu se piše, razgovara. U mnogim, pa i dramatičnim situacijama može nam Pekićeva poruka biti važna, kao što su mnogi otkrili čitajući ga tokom nedavne pandemije.

Pekić je jednako uspešan kao romanopisac, pripovedač, dramski pisac, pisac nefikcijske proze, esejista. Jedan je od pisaca koji su obeležili prekretnicu u književnosti, prelazak s modernističke na postmodernističku dominantu. Veza Borislava Pekića i filma višestruka je i dugotrajna. Jasna je i nedvosmislena njegova pripadnost srpskoj kulturi, ali je isto tako jasno i da on ima najšire vidike, a takve su i njegove teme. On će s jednakim pravom govoriti o beogradskim kućama kao i o londonskom aerodromu, a isto tako će se njegove teme slobodno kretati u vremenu, pa će nas prenositi u novozavetno doba, u vreme kad su Turci prodrli na Balkan, u doba kada su doseljenici stigli u novu zemlju brodom Mejflauer ili u Francusku buržoasku revoluciju, pa sve do neke daleke budućnosti na kraju trećeg milenijuma. Ako postoji pisac kojim se možemo dičiti kao kosmopolitskim i nacionalnim jednako, onda je to Borislav Pekić.

Iako je svestan svog i našeg položaja, i stereotipa koji u velikom svetu o Balkanu vladaju, Pekić ne pristaje na inferiornost. Tako će u predavanju koje je držao 1984. godine na Londonskom univerzitetu napomenuti da je naše poluostrvo čuda, „uprkos zloj sudbini ili baš njoj zahvaljujući, tom istom svetu darovalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture – helensku, vizantijsku i osmansku – dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme uspeo da namakne jedva jednu jedinu”.

Važno je i Pekićevo delovanje u kulturi, u politici. Uprkos svemu, uticaj biografije presudan je za umetnika. To istovremeno ne znači da smemo njegovo delo svoditi na biografiju. Otac Vojislav proteran je 1941. godine od italijanskog okupatora iz Crne Gore kao bivši načelnik u bivšoj banovini i kao, kako kažu tadašnje okupatorske novine, „terazijski ližisahan” za koga ne postoji crnogorstvo. Sin Borislav uhapšen je novembra 1948. kao član ilegalne organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije. Čudesan je taj njegov idealizam, čiji razlog ne može biti samo mladalačka naivnost. Ako postoji nešto beznadežno, to je pokušaj da se, tada, osnuje Savez demokratske omladine Jugoslavije.

Zamišljanje stvarnosti

Postaviće Pekić u pisanju problem krivice i tematizovati društveni sistem i njegove norme. Vidljivo je to i u posveti „onima koji nisu bili nevini” u knjizi Godine koje su pojeli skakavci, kao i u filmu Vreme čuda Gorana Paskaljevića (scenario Paskaljević i Pekić). Te se društvene norme suprotstavljaju moralu. „Usudio bih se reći”, kaže Pekić, „da ako o moralu ne bih mogao govoriti, ne vidim o čemu bih uopšte govorio, odnosno o čemu bi s ljudskog stajališta bilo vredno govoriti”, ističući. „u svojim knjigama govorim i o moralnoj stvarnosti ljudskog života uzdržavajući se da joj sudim.”

Fascinira Pekićeva erudicija: poznavao je brojne oblasti, pa tragove njegovih lektira naći ćemo u brojnim njegovim delima, nekad kao eksplicitne, nekad kao aluzije. To je pisac enciklopedijskog karaktera. Važan element Pekićevog odnosa prema svetu jeste sumnja. On podvrgava kritičkom ispitivanju neke od temeljnih civilizacijskih odrednica, kao što su filozofija, nauka, logika, racionalnost, istoriografija, najzad i sama književnost. Pekićev enciklopedizam znak je ambicije da se sagleda ljudska civilizacija, da se dopre do onoga što on naziva „duhovnom sadržinom jedne civilizacije”. Reći će da je za njega pisanje „način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje saznatog”. Za Pekića je umetnost najpouzdaniji metod spoznaje, iznad filozofskog, mističnog i iskustvenog. Sebe je smatrao „piscem ideja”, istaknuvši da to znači da se smatra piscem „ideje o stvarnosti, ne piscem stvarnosti”: „Ma kakva da je stvarnost, ja se njome nikad ne bavim. Bavim se svojim odnosom prema nečemu što zamišljam da je stvarnost.”

Književnost Pekić vidi i kao volterovski vrt. U tom pogledu književnost, i umetnost uopšte, smatra „veštačkom tvorevinom” i, kako kaže, „još jednim prividom u sistemu privida u kome smo bez nade zatočeni”. Iako ga artificijelnost književnosti odbija, kaže da je „najžešći zagovornik te artificijelnosti kao njene prvorodne i suverene prirode”. To smatra prividnim paradoksom: on se trudi da književnost, „bilo refleksijom, bilo oneobičavanjem”, razdvoji od stvarnosti, težeći da je dovede do neke nove prirodnosti. Paradoksalnost je ne samo osobina Pekićevog pisanja i mišljenja nego je i jedan od elemenata postmodernizma kao pravca. Budući samosvjestan autor, izdvaja dva svoja postupka. Jedan je refleksija, komentar, i u tom pomeranju romana ka esejizmu Pekić, velik i kao esejista, nastavlja jednu važnu liniju u evropskom romanu. Istaći će da je Tomas Man njegov duhovni učitelj. Drugi postupak je oneobičavanje i kod Pekića ga možemo tražiti u brojnim vidovima, u upotrebi groteske, u ukrštanju različitih tekstova, književnih i neknjiževnih. Upoređujući svoje pisanje o prošlosti s pisanjem Marsela Prusta, kaže da podrazumeva „sećanje kao prustovsku restauraciju duha minulog doba, pod kontrolom svih ostalih izvora”. Ilustraciju za to možemo videti u Pekićevim naslovima i podnaslovima koje upućuju na „povest”, „portret”, „sotiju”, „fantazmagoriju”, „žanr-roman”, „epos”, „antropološku povest”, „gotsku hroniku”, „antropopeju”. Odrednice koje je stavljao uz svoje knjige, fikcijske i nefikcijske, govore o mešanju žanrova i o posebnom tretiranju žanrova koji se tradicionalno smatraju „niskim”, pre svega detektivskog i naučne fantastike. To je enciklopedičnost i u bahtinovskom smislu, roman kao enciklopedija jezika i žanrova.

Razaranje mitova

Važnost mita za Pekića je očigledna. Termin mitomahija, koji u opisu Pekićeve poetike koristi Nikola Milošević, prihvata i sam Pekić u svom autopoetičkom tekstu Mit književnosti i mit stvarnosti, gde govori o razaranju više mitova: o piscu, o čoveku, o napretku, o sebi, o slobodi volje, o umetnosti, o nadi. S druge strane, moglo bi se Pekićevo stalno pozivanje na mit shvatiti i drugačije, kao reafirmisanje mita. Kao mnogim postmodernistima, Pekiću će biti bliska ideja o večitom povratku.

Važna tema za Pekića jeste interpretacija i borba oko nje, što je često u vezi s obmanom i samoobmanom njegovih junaka. Tako u priči „Luče Novog Jerusalima, 2999” glavni lik je izgubio sećanje, i ne samo vezu s drugim ljudima nego i osećanje zajedništva. On je nesiguran i u pogledu značenja reči nedostaje mu kontekst u kome bi tumačio svet. Zato, u takvoj situaciji i sprovodeći strog naučni metod, i može doći do zaključka da je Gulag bio vrlo blizu ostvarenja utopije na Zemlji. Možemo, i ne samo tim povodom, Pekića posmatrati i u kontekstu termina koji je postao jedna od oznaka našeg vremena: postistina.

Enciklopedija Pekić otkriva nam ne samo važne dimenzije naše savremenosti nego, nadamo se, ukazuje i na moguće alternative distopijskoj budućnosti.