Turisti zaobilaze Putinov turistički centar ispod Kavkaza

Pre deset godina (7–23. februar 2014) Soči, ruski grad na Crnom moru, bio je domaćin Zimskih olimpijskih igara. Bila je to poslednja mirna Olimpijada. Istina, pod kazan zvani Ukrajina već tada su stavljana drva, ali poklopac još nije bio sklonjen, mada sam još tada, oko olimpijskih borilišta, čuo da će da proključa.

Rusija je nameravala da njeno najveće letovalište postane i svetski zimski turistički centar. Da se pre podne ode na Kavkaz na skijanje, a popodne kupa na nekoj plaži u Sočiju ili pored njega. Neverovatna kombinacija, ali, kad hoće da se hvale, Rusi kažu da za njih nemoguće ne postoji.

I uspeli su što se tehničkog dela tiče. Međutim, neposredno posle Olimpijade stanje u svetu počelo je da se menja. Dotadašnje razlike postajale su sve dublje i danas je između Rusije i Zapada provalija.

Roza Hutor – novi ski-centar

Građevinski podvizi da se u vrletima podignu bajkoviti hoteli, vrhunski objekti za zimske sportove, uspinjače kojima se stiže tamo gde ni pticama nije jednostavno da dopru, najsavremeniji auto-putevi, koji spajaju more s planinskim vencima nisu bili dovoljni da tamo pohrle reke ljudi sa Zapada. Ukrajinski kazan je eksplodirao, varnice bukte po celoj planeti, pa turistički raj navodnjavaju samo potoci iz Rusije.

Svojevrsna razglednica olimpijskog Kavkaza je Roza Hutor. Prvobitna zamisao bila je da to bude Krasna Poljana, jer je ona još u sovjetsko vreme bila srce zimskog turizma. Međutim, ubrzo se uvidelo da je to najveća teškoća – objekte je pregazilo vreme, a da se oni osavremene dara bi bila skuplja od mere. Međutim, ni ona nije zapostavljena.

Zbog toga je odlučeno da se stvori nov krvotok, po zahtevima novog milenijuma. Roza Hutor je odabran da se iz njega upumpava sveža krv u turizam na ruskom Kavkazu. „Pregledi” su počeli 2010. i za Zimske olimpijske igre 2014. sve je bilo u punoj formi. Gosti odoše vrlo zadovoljni, objekti ostadoše i treba da prežive. A to je teže, nego da se opet stvore. Pogotovo u sadašnjim okolnostima, jer se računalo na sasvim drugačije prilike u svetu, pa su prošle godine neki hoteli bili prazni.

A Kavkaz je vrlo zanimljiv i leti. Tada je veoma privlačan, jer je hotelski smeštaj znatno jeftiniji nego zimi.

Roza Hutor je, ipak, prvenstveno zimski turistički centar. Sezona traje čak 140 dana godišnje. Može da se skija i u maju! Doduše, za vreme Olimpijskih igara 2014. februar je bio izuzetno topao, ali je oprema za veštački sneg položila ispit.

Ljubiteljima skijanja i snouborda na raspolaganju su 52 staze (ukupno 105 kilometara) svih nivoa težine do kojih „plove” 32 uspinjače. Za početnike, bilo da su deca ili odrasli, posebno su prilagođene padine. Za njihovo obučavanje angažovano je 270 instruktora za smučanje i snoubord.

– Časovi koriste i onima što znaju da skijaju, ali još nisu asovi, jer će da isprave greške u tehnici, prestaće da se zamaraju na smučkama, biće im bolja putanja skijanja, a time će i zadovoljstvo da im bude veće. Kvalifikovan instruktor može da popravi i navike u smučanju, koje nisu bezbedne – rekla je Ruskoj informativnoj agenciji „Novosti” Olga Padejska, koja rukovodi upravom za aktivan odmor i turizam.

Za decu od tri godine osnovan je smučarski klub „Jegorka”. Vežba se na specijalnoj stazi. Deca od 7 do 14 godina mogu svake subote da se takmiče u Kupu „Hutorjonok” u alpskom skijanju i snoubordu. Da se odrasli ne bi dosađivali kad nisu na smučarskoj stazi, priređuju se koncerti, tematske večeri, nude razne mogućnosti za opuštanje...

I danju i noću, i leti i zimi, radi bob na šinama. Na stazi s tri krivine te sanke mogu da jure punom brzinom od 40 km/č, a mogu i da se uspore ručnom kočnicom. Blešte animirane iluminacije. O tome kakav se pogled pruža sa 1.100 m nadmorske visine, pored Gornjeg olimpijskog sela, ne treba ni da se troše reči.

Ko baš želi da mu se ledi krv u žilama može da se ljulja iznad – ambisa! Na Rozi Pik, na 2.320 m, zaista zastaje dah i onima koji to samo gledaju. Na tom vidikovcu može i da se – pocrni. Kad je vedro, sunce peče kao da nije zima.

Za smučare, koji vole da se spuste niz padinu, neposredno pošto po njoj prođe mašina za uređivanje „terena” (po „somotu”, kako kažu), postoji program „Svitanje na stazi”. Kad im se duša zasiti, a stomak podseti da je prazan, svrate u restoran „Kota 2320” na doručak.

Razume se, zimski turistički centar ne može bez klizališta. Roza Dolina ima trg s „ledenim dvorcem”.

Na Kavkaz su dovedene – lame! Peruanke, kako ih zovu.

– One su očaravajuće, umiljate i vrlo društvena stvorenja! Ovde su za njih stvoreni prekrasni uslovi. Žive na nadmorskoj visini od 1.100 metara. Sada u parku imamo 21 lamu, a na proleće će biti dopuna. To govori da im ovde veoma prija. I našim posetiocima. Družeći se s lamama ljudi su srećniji – tvrdi Irina Čajkina, operativni direktor parka lama „Pača Mama”.

U parku lama žive još klempavi kunići, velške ovce, retki četvororogi ovnovi i haskiji. Za posetioce su susreti s njima antistresne terapije.

Gotovo da nema hotela bez bazena, spa ili amama. Ali, sunčani park se ne propušta. Taj banjsko-zabavni kompleks u Gornjem olimpijskom selu ima otvoreni bazen s toplom vodom, saunu s panoramskim prozorima i pogledom na planine, topao iglu sa staklenim krovom...

 Dva miliona turista godišnje

U centru Roze Hutora može da se prezalogaji nešto s nogu, a i da se uživa u specijalitetima iz celog sveta. U restoranu „Varjoška” („Rukavica s jednim prstom”), s pogledom na planine i šumski zabran, uz lepu muziku ujutru je švedski sto, a za ostale obroke može da se bira: tamošnji jelovnik ili evropska kuhinja. „Veljvet” („Somot”) nudi mediteranska, evropska i azijska jela. Poseban jelovnik je u „Diču” („Divljač”), jer tamo spremaju od onoga što je ulovljeno u lovu i ribolovu i nabrano u šumi. Kuvari smelo kombinuju, pa su jela razvrstali po skali „prefinjene divljine” zbog jedinstvene mešavine ukusa. Na primer: losos s pomorandžom u smutiju od tikve i kumkvata, pačje grudi u sosu od divlje maline ili file od losa u pikantnom sosu od urme sušene na suncu i limunove kore.

Iako je još pre Olimpijade bilo zebnje šta će biti posle s objektima, Roza Hutor, i pored ograničenja izazvanih višom silom, ne može da se požali na svoje poslovanje. Svake godine oko dva miliona turista ovde dođe u goste, otkrio je Aleksandar Belokobiljski, generalni direktor RIA „Novosti”.

Salaš Estonca Adula Roze

Roza Hutor dobio je ime po Estoncu Adulu Rozi. On i grupa zemljaka su se otisnuli s Baltika da traže zemlju na kojoj će da se skrase i našli su je na – Kavkazu. Sačuvan je zapis da ih je krajem 19. veka bilo 73, a selo su nazvali Esto-Sadok. Ljudi iz pribaltičke nizije teško su izdržali prvu zimu, ali kad su prezimili, bili su na konju. Za njihove krave bilo je paše u izobilju, prodavali su mleko i mlečne proizvode, sakupljali su med divljih pčela, odlično su im uspevali krompir i voće... Roza je, izgleda, bio osobenjak, pa se odvojio i živeo na svom hutoru (salaš). Kad je došla sovjetska vlast, radio je kao šumar. Tu je njegova kćerka Ana, udata Varman, primila u kuću i negovala estonskog pisca Antona Tamsarea obolelog od tuberkuloze. Kad se izlečio, zahvalio joj je u svojim uspomenama. Zna se da je Roza imao i sinove i da su otišli u neki rat iz koga se nisu vratili.