Danas se mnogi bave instant novinarstvom

Mnogo je razloga za lično, autorovo zadovoljstvo. Od osmog februara 2002, kada je emitovano prvo izdanje, do danas snimljeno je oko 1.050 emisija, a zabeleženo više od 2.000 priča. Posle toliko godina, još uvek uspeva da nas iznenadi novom pričom o lepoti – prirode, običaja, starih zanata… Sa svojom ekipom išao je i po kiši i mećavi, verali su se po planinama, gudurama, čak po električnim stubovima, zavlačili se u rudarska okna. Bilo je svega, zgoda i nezgoda, smeha i suza.

– Najupečatljivije je bilo u Grahovu. Ne mogu da shvatim da u 21. veku, trideset godina posle rata u BiH, u tom gradu nema pošte, banke, vrtića, gradskog prevoza, pijace, supermarketa, komunalnog preduzeća... Ljudi su prepušteni sami sebi. Grahovo je bila jedna od bogatijih opština pre rata u Bosni i Hercegovini, uvozila je radnu snagu, sada je tamo pustoš.

Srećan je što dugi niz godina „Kvadratura”, zajedno sa dobrim ljudima, pruža ruku pomoći siromašnoj deci i njihovim porodicama.

– Nikad nisam mogao da pomislim da će život jednog nepoznatog dečaka moći da ostavi tako dubokog traga u meni i da me izbaci iz ravnoteže do te mere da danima u sebi nosim njegov lik i bezglasnu suzu. Malog Miliju Jelić iz Radobića kod Mionice zatekao sam u štali dok muze krave. Najpre me je sačekao oštar zvuk mlaza mleka što pada u kantu, pa onda tužan Milijin pogled. Naučio sam odavno da oči, posebno kod dece, ne umeju da sakriju unutrašnja osećanja i da one pamte sve što vide i prožive.

I sa braćom Dikić, Svetozarom i Dejanom sa Kosova, bio je isti slučaj. Njih je život naterao da budu domaćini u 11, 12. godini.

–Danas su, hvala Bogu, uspešni ljudi, sa porodicama – veli.

– Milija ima troje dece, a Svetozar Dikić je dobio svoje drugo dete. Srećan sam zbog toga.

Podsećamo, sve je počelo od Stankovićevih uvek originalnih dopisničkih priloga iz rodnog Užica. Putovao je na posao vozom od Užica do Beograda i nazad. Kada se ta putovanja saberu, za sedam godina proveo je 2.952 sata u vozu. Njegova „Kvadratura kruga” je najstarija autorska, dokumentarna emisija RTS i ubraja se u najgledanije sadržaje na malom ekranu. Neki od njegovih priloga su postali istorijski dokumenti i jedinstveni zapisi o ljudima i događajima. Nešto što se ne može ponoviti i što ima snažnu dokumentarnu vrednost.

Najteže mu je bilo, nastavlja, kada su snimali u Banatu i na Trnovačkom jezeru okruženom planinskim gorostasima: Maglićem, Biočem, Volujkom, Vlasuljom i Trnovačkim Durmitorom. Pešačili su u jednom pravcu uskim, strmim kozijim stazama gde ima sipara. To je kamen, kako objašnjava, koji se posle snegova spira i osipa. Zadavao im je velike muke...

Nagrade više ne broji, prestao je posle 60. Objašnjava nam zašto je sve manje autentičnih dokumentarnih zapisa...

– Danas se mnogi bave instant novinarstvom, površno prilaze temi, a dokumentarizam podrazumeva da budete posvećeni, da tragate, da „kopate” i na pitak način prenesete publici – zaključuje Stanković.

INTERVJU U CELOSTI PROČITAJTE U DANAŠNjEM IZDANjU „TV REVIJE“