Bulevar bez bulevarskih epiteta

U Bulevaru despota Stefana davno je, a možda i skoro (jer „istorija je sadašnjost u drugom trenutku”, kako reče prof. dr Vladimir Stanković), živeo imenjak onog čije ime ta prometnica nosi. U jednom skrivenom ćošku, skoro vanprostornom. A ja bacam kamenčiće na njegov prozor, davno, a možda i skoro. U tom parčetu sveta, u Stefanovoj stradi. Ili je to Ulica 29. novembra, kako mnogi i dalje osećaju?

Ako ime stavimo na trenutak na stranu, možemo reći da je ulica bučna, tranzitna, prilično zagađena i počesto „zagušena” zastojima, ali i lepa, ispod slojeva smoga koje je naneo gust saobraćaj. Oštri kritičari kažu da je ona bulevar bez bulevarskih epiteta. Mnogi koji u njoj žive tvrde da je nezamenljiva.

Kritičari često navode okrnjenost detalja. Na otmenim balkonima nedostaju ukrasni stubići, saksije su nekako naćušnute. Osvrću se na nezavršenu zgradu, u broju 44, pored mintzelene starinske kuće, koja je zaista „čist horor”. Dvorište kuće preko puta je prilično zaraslo, s poludivljim biljem i drvećem.

U ulici postoje časovničarske radnje u kojima se pokušava izmeriti šta je davno, a šta je skoro, ali to je u Beogradu teško, jer vreme je ovde i ustajalo i promenljivo u isto vreme.

Zanimljiva je zgrada u kojoj je klub posvećen putovanjima. U ulaznom holu su drveni, kvadratni poštanski sandučići, na jednom je prezime Bajloni. Kako je to lepo! Ignjat Bajloni, Čeh, čuveni pivar, po kome cela pijaca nosi ime. Na fasadi te zgrade je neko plavim sprejom napisao „29. novembra”. Izgleda da je ova ulica poprište borbe i previranja između davnog i skorašnjeg i dokaz večnih dogradnji, prevlasti, brisanja, preškrabavanja i preimenovanja.

Nisu još uvek nestali staklorezac, obućar, radnjica koja prodaje projice i baklavice i tašner koji mi je jednom davno spasio pokvareni rajsferšlus na zimskoj jakni. Nije nestala ni mesara, u samom dnu ulice, u kojoj smo despotov imenjak i ja kupovali domaće oblande sa filom od čokolade i keksa, mekše od snežnog pokrivača. Oblande u mesari, čudo živo, ali izvanredno.

U ovoj ulici su i firme iz socijalističkog doba i zakatančena radnja s domaćim proizvodima s planina – scene koje dodaju dozu čemera. Stari naziv ulice stoji na broju 3, 7... i verovatno na još nekoliko lokacija. Ne znam tačno na kom broju, ali znam pouzdano da se tamo potežu i lični pendreci na lopove.

Urmašice za sreću

Svega ima u toj vižljastoj i prašnjavoj ulici, pa i zimzelenog drveta na terasi od betona. U izlogu sa šahovskim tablama stoje dve figure viteza iz doba despota Stefana Lazarevića. Čađave fasade starih kuća (na jednoj je precizirano vreme, MDCCCCX) „preseca” putokaz ka manastiru Svetog Stefana. Ovo je Stefanova ulica. Sve, izgleda, upućuje na to ime.

Iz Botaničke bašte „Jevremovac” kuljaju svežina, život i cvrkut. Januarski hlorofil se opire zagušenju. U maloj knjižari se s radija čuju Bitlsi. She’s got a ticket to ride. Preko puta nje je ulična tezga s novogodišnjim čarapama. Dan pred početak februara. Ali davno je skoro, a skoro je davno. A dijagonalno, u izlogu su muljavi rum-šnitovi i nemuljave lenje pite. Ulazim u čuvenu mesaru, sećam se davnih dana, a jedna od prodavačica će, sebi u bradu: „Živote, skote!”

Raspon ovog bulevara je veliki, giba se od ulaza u Skadarliju do soliterskih vidika. Gledaju ka Beloj steni, i dalje. Isprva se ceo potez zvao Knez Miletina, pa Pavla Karađorđevića, a od 1946. je preimenovan u 29. novembra. Despot Stefan Lazarević se u njoj duhom ponovo nastanio 2004. On, doduše, nikad nije iz ulice ni iz grada ni izlazio. Bio je Kruševljanin koji je Beograd obnovio i udahnuo mu moć.

Bio je veliki ratnik, jedan od najpoznatijih vitezova Evrope, vladar i pesnik. Vezan za rudnike u kojima se proizvodila četvrtina srebra u Evropi. Bio je obnovitelj. U opustošenom Beogradu je najstariji sin kneza Lazara i kneginje Milice našao „mesto najkrasnije od davnina”. Davno i skoro, skoro i davno. Okupio je graditelje, pozivao je trgovce u svoj novi grad. Bio je i prek, nije dozvoljavao svetovnu muziku na svom dvoru.

Da li je muzike, ipak, bilo? Da li je radosti, ipak, bilo?

Iz doba kada se ulica zvala po tadašnjem najvećem i u radosti proslavljanom državnom SFRJ prazniku pamte se radnja s pecaroškim priborom i radionica za trukovanje lima. Do 1959. sredinom kolovoza je prolazio tramvaj broj osam koji je „kroz krupnu kocku” išao do Pančevačkog mosta oko koga se prodavala slama za slamarice. A od „Pančevca” se dalje išlo ka lekovitim izvorima u Višnjičkoj banji. Nekada su, davno, a možda i skoro, čuvene arhitekte, kao Franjo Urban, Emerih Štajnlehner i Josif Najman, projektovale kuće u ovoj ulici. Svojom palatnom lepotom pleni kuća doktora Dušana Stojimirovića, poznatog psihijatra između dva svetska rata.

A ja sam jednom, idući ka stanu despotovog imenjaka, skoro letela i izletela kroz prozor autobusa od radosti, u noć, od nestrpljenja da dočekam da vidim njegovog novog malog psa. Išla sam tamo, pri dnu ulice, oko solitera koji imaju svoje tajne, iako izgledaju isprano, čak i zlokobno. Na primer, u njima živi jedan travar koji na terasici ima trista biljnih čudesa, gradsku džunglicu iz koje bere začine i povrće.

Skoro, a možda i davno u ovoj ulici je živeo Dragan Babić. Bio je, kaže njegova komšinica književnica, „prelepi, harizmatični novinar i partner Liv Ulman”. Seća se i Duška Golumbovskog, prvaka Pozorišta na Terazijama. Često spominje i jedno kiselo drvo, u blizini bivšeg Beogradskog pamučnog kombinata. U obližnjim vilama su, kaže, živele dame koje su išle na balove u Oficirski dom. U „Matićevom dvorcu”, zgradi na uglu sa Ulicom vojvode Dobrnjca, živeo je pesnik Dušan Matić.

Živelo se, eto, davno, a možda i skoro, tako, sa balovima i sa pesmama. U radosti. A sada tu žive ljudi koji su posle požara počeli ozbiljno da brinu o svojoj zgradi te su tako sredili svoj ulaz da je svojevremeno proglašen za najlepši u Beogradu.

I prolaznici i lokalci kupuju u ovoj ulici urmašice. Kupuju „sreću za sitne pare”. Jedna sočna i slasna urmašica s rešetkastim trbuhom košta 50 dinara, a za pun doživljaj se, dodaju kupci, „prodivani” s radnicom koja ih prodaje.

Melodični prkos

Neki ironično misle da je Ulica despota Stefana zaposednuta zlim dusima jer se „malo-malo pa neka napuštena fabrika zapali”. Fabrike, vatre, sloga, nesloga, slojevi aero-zagađenja (i stanari i nestanari se pitaju kako bulevar izgleda bez smoga), odličan kačkavalj „na kolutove”, rozikasti ćupovi na fasadama iz kojih prelivaju bobice nalik na puknute kestenove, sarajevske pite, ozbiljna kamena lica na oronulim zidovima, vatreni jezici na muralima u prolazu gde je nekada bio salon nameštaja – raznolike su pojave u ovoj dugačkoj ulici. Nema više belih kuća, bašti i voćnjaka, ali ima nezaustavljivih i prkosnih divljih šljiva.

Izgleda da je i bulevar prkosan, ima nameru da preživi i opstane, i pored smoga. Ima nameru i da se ne povinuje pravilima na kojima je insistirao despot-ratnik-pesnik, te u svojim ćoškovima krije muziku. Melodičnost usred halabuke i gungule? Postoji. Iz prkosa. U pasažima spoljašnje tandrkanje prelazi u prijatno klackavi mir. Koja magija je za to zaslužna ne znamo. Samo čujemo taktove davne, a skorašnje, srednjevekovne skomraške igre.

Ko te prelivajuće taktove ne čuje nije dobro načuljio uši.