Postadosmo i mi od juče narodom

Za „Politiku pišu: prof. dr Suzana Rajić, doc. dr Uroš Šešum, doc. dr Aleksandar M. Savić

Po  okončanju Drugog srpskog ustanka, knez Miloš je istrajno radio na stvaranju autonomne srpske države, u čemu je podrška Rusije bila presudna, posebno stupanjem na presto cara Nikolaja I Romanova (1815–1855). Budući da diplomatski koraci koji su preduzimani u Carigradu nisu davali rezultate, vođen iskustvom, knez je upotrebio energične mere, iskoristivši nemire u Osmanskom carstvu izazvane Grčkom revolucijom i ukidanjem janičara.  Opunomoćeni predstavnici ruskog cara predali su osmanskim zvaničnicima gotovu konvenciju, koju je samo trebalo potpisati. Dokument je potpisan 7. oktobra 1826. u tvrđavi Akerman, u južnoj Besarabiji. Akermanskom konvencijom i pridruženim, tzv. Odvojenim aktom, petim članom, Porta se obavezala da u dogovoru sa srpskim deputatima u roku od osamnaest meseci reši Srpsko pitanje, u skladu sa osmom tačkom Bukureškog mirovnog ugovora i odredbama iznetim u Odvojenom aktu. Porta je, kao i uvek, odugovlačila. Rusko-turski rat (1828–1829) privremeno je odložio rešenje Srpskog pitanja, ali je potpisivanjem mirovnog ugovora u Jedrenu borba za srpsku autonomiju ušla u završnu fazu. Šesti član mirovnog ugovora obavezivao je Tursku „da bez i najmanjeg odlaganja i sa najvećom tačnošću” ispuni sve odredbe pete tačke Akermanske konvencije i Odvojenog akta. Naglašeno je da Srbiji treba odmah da se vrati šest otrgnutih nahija, koje su ulazile u sastav Ustaničke Srbije. Porta je bila dužna da u roku od mesec dana službeno obavesti ruski dvor o sadržaju hatišerifa koji će obuhvatiti navedene odredbe. Jedrenskim mirovnim ugovorom potvrđeno je i pojačano rusko pokroviteljstvo nad Srbijom.

Sultan Mahmud II potpisao je Prvi hatišerif 30. septembra 1829. godine. Hatišerif je donet u Kragujevac 11. decembra, a svečano je pročitan na Narodnoj skupštini 6. februara sledeće godine. Što je njime obećano, ostvareno je 17. oktobra 1830. godine Drugim hatišerifom, a konačno su poslovi bili okončani Trećim hatišerifom iz 1833. godine.

Regulisani su odnosi između Kneževine Srbije i Osmanskog carstva. Srbija je dobila unutrašnju samoupravu, priznata im je sloboda veroispovesti, izbor mitropolita i episkopa, pravo da organizuju sudstvo, drže vojsku i otvaraju škole, štamparije, bolnice i pošte. Srpskim trgovcima dozvoljeno je da slobodno trguju u osmanskoj državi pošto prethodno dobiju pasoš od srpskih i teskeru, putnu ispravu turskih vlasti. Srbija je dobila pravo da imenuje kapućehaju, zastupnika u Carigradu, čijim posredstvom će se obavljati neophodni poslovi sa Portom.

Knez Miloš je potvrđen u svom zvanju, priznato mu je pravo nasledstva prestola prema principu prvorodstva, što je bilo bliže određeno beratom, sultanovim ukazom o imenovanju (1830). Dobijanjem naslednog kneževskog dostojanstva knez Miloš i Kneževina Srbija stekli su važno samoupravno pravo. Naslednost su u Osmanskom carstvu uživali samo predstavnici vladajuće dinastije. Uzimajući sve u obzir, kao i činjenicu da su pre njega ovo pravo stekli samo tuniski dejevi, važno je naglasiti da je srpski knez bio prvi hrišćanski vladar koji je stekao pravo nasledstva prestola u Osmanskom carstvu.

Pri svečanom čitanju Hatišerifa i Berata na Tašmajdanu, na dan Svetog Andreja Prvozvanog 12. decembra 1830, knez je uz zvuke zvona, pucnjavu topova i klicanje naroda ispraćen do crkve, gde je miropomazan. Sutradan je na istom mestu Lazar Zuban, najgrlatiji knežev činovnik, pročitao srpski prevod navedenih akata. Tom prilikom je Dimitrije Davidović okupljenom narodu pročitao kneževu besedu u kojoj su bile istaknute sledeće reči: „Tako, braćo, postadosmo i mi od juče narodom, narodom istina zavisnim od sultana, no narodom koji ima sobstvena svoja prava.„ Dan čitanja hatišerifa i berata – Sveti Andrej Prvozvani – postao je prvi državni praznik autonomne Kneževine Srbije.

Treći hatišerif donet je  4. decembra 1833. godine u Kragujevac.  Knezu su dati na upravu i predeli koji su ulazili u sastav šest nahija. Visina godišnjeg danka Porti presečena je na dva miliona i trista hiljada groša. Rok za iseljavanje muslimana i prodaju njihovih imanja bio je produžen na pet godina. Nakon toga, svi Turci, osim onih koji su živeli u beogradskoj varoši, trebalo je da se isele iz Srbije ili povuku u utvrđenja. Hatišerifom je bilo zabranjeno preseljavanje osmanskih podanika na teritoriju Kneževine Srbije bez prethodnog odobrenja njihove nadležne vlasti. Hatišerif je svečano pročitan u Beogradu krajem 1833. a u Kragujevcu početkom naredne godine, na Trifunskoj skupštini. Knez Miloš je bogato nagradio sve koji su učestvovali u njegovoj izradi. Sultanu je poslao na dar hiljadu volova, a osmanske velikodostojnike je bogato novčano nagradio. Poklone su dobili i članovi ruskog poslanstva u Carigradu, kojima je knez uputio i pisma zahvalnosti, baš kao i ruskom ministru inostranih dela grofu Karlu Vasiljeviču Neselrodeu. Uloga Rusije prilikom izrade Hatišerifa iz 1833. bila je od izuzetnog značaja, ali treba istaći i značaj sedme srpske deputacije. Predvodio ju je Dimitrije Davidović, koji je u značajnoj meri posredovao u saradnji deputacije i Apolinarija Petroviča Butenjeva, ruskog poslanika u Carigradu.

Kneževina Srbija je hatišerifima iz 1830. i 1833. postala privilegovana oblast u Osmanskom carstvu, poput podunavskih autonomnih kneževina Vlaške i Moldavije ili Egipta od 1841. godine. Veštim finansijskim reformama kneza Miloša suma godišnjeg tributa Porti je 1838. opterećivala državni budžet sa samo jedanaest odsto, koliko je iznosila i kneževa plata, civilna lista.