Srbi su od Rusa daleko

Za „Politiku pišu: prof. dr Suzana Rajić, doc. dr Uroš Šešum, doc. dr Aleksandar M. Savić

Od slanja deputacije u Petrograd 1804. godine interesovanja Rusije za zbivanja u Beogradskom pašaluku rastu, jer u isto vreme Napoleon se proglašava za imperatora i kreće u prodor na Balkan, radeći na tome da privoli sultana da otkaže Rusiji ugovor o savezu iz 1799. godine. Sa druge strane, Rusija radi na okupljanju antifrancuske koalicije i uspeva da 1805. obnovi saveznički ugovor sa Turskom na još devet godina. Strateški položaj Balkana i Beogradskog pašaluka u njemu privukao je pažnju i Rusije, i Francuske. Ustanici su od kraja 1804. radili  strogo po uputstvima Rusije. Na osnovu ruskih instrukcija upućena je delegacija u Carigrad da traži od sultana ispunjenje molbi donesenih na skupštini u Pećanima aprila 1805. Ruski poslanik na Bosforu dobio je instrukcije da pomogne srpskoj deputaciji «u svim stvarima». Isti je poručio Karađorđu da svim sredstvima radi na jačanju vojske i uspostavljanju vojnih utvrđenja, a ako mu bude potrebna materijalna pomoć da će je dobiti od Rusije, pod uslovom da u svemu sledi ruske savete. Posle novaca datih Proti Matiji u Petrogradu, za vojne magacine i nabavku naoružanja Karađorđu je poslato 3000 holandskih dukata. Rusija se sve više interesovala sa koliko vojske Srbi raspolažu, otkuda se snabdevaju i kolika je uloga Austrije u tome, koliko je bitna Karađorđeva uloga u pokretu  i ko još, pored njega, uživa veliki ugled i poverenje naroda. Uprkos svoj uzdržanosti i opreznosti u pomoći srpskim ustanicima, mora se reći da se Rusija ozbiljno založila da pomogne Srbima a da, naravno, ne naruši svoje pozicije u međudržavničkim odnosima.

Posle pobede Srba na Ivankovcu 1805. stvari se iz korena menjaju. To je prvi sukob sa sultanovom vojskom. Srbi su ustali protiv sultana, zbog čega su proglašeni odmetnicima. Sultan je protiv njih pozvao sve muslimane na Sveti rat. Rusija je izveštavala Srbe da sultan sprema pohod protiv njih, da vrši koncentraciju snaga u Bosni i Ruščuku, Varni i drugim mestima. Karađorđe je molio ruskog cara da zaustavi turski pohod na Srbiju. U vezi sa tom odlukom stoji diplomatska pomoć drugoj ustaničkoj deputaciji sultanu početkom 1806, kojom su Rusi predočili nanovo Porti da je u njenom interesu da se nagodi sa ustanicima. Rusi su tada predlagali i autonomnu upravu koja se treba dati Srbima po principu Moldavije i Vlaške, ali sa domaćim knezom na čelu, a sebe su stavljali kao garanta da će se Srbi takvog ugovora pridržavati i poštovati ga.

Od izuzetne važnosti za dalji razvoj rusko-srpskih odnosa, a samim tim i za tok Srpske revolucije, jesu evropske prilike i mesto Rusije u njima. Napoleon je zauzeo Beč i u decembru 1805. pobedio savezničke austrijsko-ruske snage kod Austerlica. Antifrancuska koalicija se raspala, Francuska je došla na granice Osmanskog carstva i ovladala jadranskom obalom (Venecija, Istra, Dalmacija, Boka). Turska se priklonila jačem – Napoleonu i prenebregla svoj saveznički sporazum sa Rusijom. Francuska i Turska koalirale su, 1806. protiv Rusije.

Srpsko pitanje je odjednom došlo u središte ruskih planova za suprotstavljanje Napoleonovim i sultanovim strategijama. S tim u vezi je i njihova odluka da energičnije pomognu Srbe u njihovoj borbi. Posle poraza od francuske vojske, Rusija je počela  da preispituje i uobličava svoju celokupnu, pa i balkansku politiku i kao njen proizvod usledila je pojačana ruska intervencija za Srbe na Porti. Čak se lično ruski car Aleksandar I obratio pismom sultanu da odustane od strogih mera protiv Srba i da stvari reši mirnim putem.

Kraj 1806. godine takođe je od velikog značaja za srpsko-ruske odnose i za dalje usmeravanje Srpske revolucije. Tada su Srbi odbili ponuđeni Ičkov mir i sultanov ferman o davanju autonomije Srbima, ali bez garancija Rusije, ili koje druge velike sile. Nema sumnje da su dobrim delom na ovakvu odluku ustanika uticale pobedničke akcije srpske vojske na Mišaru, Deligradu, Kladovu. Ali, pored uticaja proslavljenog srpskog oružja i junaštva, uzrok odbijanja autonomije koju je sultan nudio leži i u ruskim planovima da zarati sa Turskom koja se ogrešila o savezničke dužnosti i približila se Napoleonovim bliskoistočnim i srednjeistočnim projektima. Uzdrmane pozicije na Crnom moru, Balkanu i Sredozemlju Rusija se spremala da brani oružjem. Obavestivši o tome Karađorđa i ustanike, oni su od dva opasna puta, autonomija bez garancija ili rat sa Rusima protiv Turske, gde krajnji cilj opet nije bio siguran, odlučili za ovaj drugi.

Od trenutka kada je Turska objavila rat Rusiji, decembra 1806, kontakti i veze, i vojne i diplomatske, između Rusa i Srba postaju življe nego ikada pre. Pored redovnih veza preko ruskih konzulata u Moldaviji i Vlaškoj (Jaši i Bukurešt) uspostavljena je i veza sa komandantom ruske vojske na Dnjestru, sa generalom Miheljsonom; u Srbiju je stigao i vojni instruktor Ugrinčić–Trebinjski, poreklom Srbin, a car je imenovao Konstantina Konstantinoviča Rodofinikina za specijalnog izaslanika u Vlaškoj i Moldaviji (sa sedištem u Jašiju) koji je, između ostalog, imao zadatak da utvrdi do koje mere se pobunjeni Srbi mogu suprotstavljati Porti, kakav je uticaj Francuske i Austrije na njih i kakve su prave namere srpskog naroda i Karađorđa. Car je izričito naložio u uputstvima da Rodofinikin bude obazriv, smotren u odnosima sa Srbima i da ništa pismeno, već samo usmeno daje srpskim agentima i da Srbe zadrži u trenutnom stanju prema Rusiji dok Rusije ne razjasni svoje odnose sa Turskom. Na očajničke molbe Karađorđa za pomoć, Rusi su mu poslali tajnim kanalima 13 hiljada dukata «za prvu pomoć”, a onda još 4 hiljade.