Zaštitnica ugroženih hrišćana

Za „Politiku pišu: prof. dr Suzana Rajić, doc. dr Uroš Šešum, doc. dr Aleksandar M. Savić

Rusko turski rat 1768–1774, koji je povoljno okončan po Rusiju mirom u Kučuk-Kajnardžiju, ulio je nadu hrišćanima na Balkanu da će Rusija biti njihov izbavitelj. Po završetku rata ruska vojska se nalazila u Moldaviji, Vlaškoj, Besarabiji, u Bugarskoj, na Krimu, na Jonskim ostrvima i, iako se po potpisivanju mira morala povući, ona je dobila pravo zaštite i  intervencije u korist hrišćanskog stanovništva u Turskoj, postala je njihov pokrovitelj. Ali, pored toga, ona je dobila i pravo plovidbe za svoje trgovačke brodove kroz Bosfor i Dardanele, čime je postala crnomorska sila – bliža Balkanu. Ovo je za dalji razvoj događaja važan momenat, jer je ugled Rusije naglo porastao i među Srbima u Osmanskom carstvu, a ruska spoljna politika kreira svoj glavni pravac - izlazak na Crno more i u Sredozemlje. To je Evropa doživela kao najveću opasnost po svoje interese. Logično je da u prodoru Rusije ka toplim morima oživljava njeno interesovanje za Srbe, iako još uvek nema izgrađen koncept o rešenju Srpskog pitanja. I kasnije, u vreme trajanja Srpske revolucije, što su Srbi uvek nerado priznavali, borba srpskog narod sa oslobođenje je zauzimala skromno mesto u ruskim planovima sa zanemoćalim Osmanskim carstvom, Napoleonom, ili Austrijom. Njena pragmatična državna politika nije uvek bila u interesu srpskog naroda. Ipak, onda kada su se interesi Rusije poklapali sa srpskim težnjama, Srbija je imala velike koristi od ruske podrške.  Ceo 19. vek protekao je u sukobima srpske intelektualne elite čija su mišljenja bila podeljena oko uloge Rusije u stvaranju novovekovne srpske države. Realno posmatrano,  kad god je ukazivana, ruska pomoć je bila dragocena.

Ruski planovi sa Turskom evoluirali su i transformisali se vremenom. „Grčki projekat” je podrazumevao potpunu dezorganizaciju Osmanskog carstva, uspostavljanje Grčkog carstva na čelu sa jednim članom ruskog vladajućeg doma (neka vrsta  obnovljene Vizantije),  a onda i deobu Turske po kojoj bi Austrija dobila Srbiju, Bosnu i Dalmaciju, a Rusija Moldaviju, Vlašku i Besarabiju. Godine 1800. nikao je sličan projekat grofa Rostopčina o podeli Turske između Rusije, Francuske, Austrije i Pruske. I po tom planu Srbija i Bosna su ostavljane Austriji. Ruski uticaj u Carigradu je bio prestižan, a od 1799. do 1806. između Rusije i Turske je postojao i formalni savez. Znači, u vreme izbijanja Srpske revolucije Rusija je vodila miroljubivu politiku prema Turskoj i čak bila zaštitnica Turske. Ruska i turska flota su tada uspele da zajedničkim snagama oslobode sva Jonska ostrva, sem Krfa, od Francuza. Na zauzimanje Rusije, Jonska ostrva su dobila autonomiju (sopstveni Ustav, flotu, pravo na unutrašnju samoupravu, pravo trgovine pod svojom zastavom u Crnom moru) pod sizerenstvom sultana i pokroviteljstvom ruskog cara. Takav model autonomije je često pominjan u toku Srpske revolucije.

U isto vreme, uoči izbijanja Srpske revolucije, Rusija se bavila i pitanjem statusa dunavskih kneževina Moldavije i Vlaške, koje su takođe bile turske pokrajine. Za rusku balkansku politiku one su imale ogromnu strategijsku važnost. Autonomija Moldavije i Vlaške je često uzimana kao model koji se može primeniti za Srbe u Beogradskom pašaluku. Kada su ove dunavske kneževine na insistiranje Rusije 1802. godine dobile Hatišerif sultana, kojim su potvrđeni članovi rusko-turskih ugovora iz 1774. i 1792, gospodari kneževina nisu više mogli biti smenjeni bez saglasnosti Rusije. Ojačani uticaj Rusije u Turskoj kod Srba u Beogradskom pašaluku,  Hercegovini, Crnoj Gori, te kod Srba pod Habzburzima, probudio je nade u oslobođenje uz pomoć i zaštitu jednoverne Rusije. Rusija je tada, kao i mnogo puta kasnije, savetovala Srbima opreznost i strpljenje.