Zvuci flamenko potpetica

Zvuci malih četvrtastih potpetica pomogli su nam da pronađemo centar Sevilje, glavnog grada južne španske pokrajine Andaluzije, kada smo po crtežu s turističkog flajera izašli na devetoj stanici iz redovnog aerodromskog autobusa. Zvuci su grupu avanturista, dok smo prolazili pored prodavničica sa cipelama i krinolinama za ples nastao u Andaluziji, doveli do stare kaldrme Muzejske četvrti, centralne gradske, danas turističke zone.

U strogom centru, u kafeima na Trgu San Salvador, ispred istoimene barokne crkve nastale iz džamije, u kafićima tokom celog dana, a naročito uveče gotovo je bilo nemoguće naći mesta. Sudeći po melodičnom jeziku koji se u baštama pod narandžama smenjivao sa zvukom andaluzijske gitare, Španci na jugu navikli su da izlaze i druže se, na kafi tokom dana i uz vino uveče, dok su turisti okolo trg ispunili fotografišući Karmen Adales u izvođenju tradicionalnog plesa, pokušavajući da shvate ritam kastanjeta. Kako je devojka u crvenoj flamenko-haljini za „Magazin” rekla, od pete godine vežbala je s bakom i mamom u pratnji očeve gitare, a od izuzetno brze smene kratkih koraka oporavlja se u pauzama dok se fotografiše s turistima i sakuplja bakšiš u šeširu. Ime je dobila po istoimenoj junakinji iz seviljske Kraljevske fabrike duvana, sa scene poznate Bizeove opere. Od njene prethodnice poreklom iz romskog karavana, od arija „Seviljskog berberina” Figara i Don Kihota iz romana kojeg je Servantes „začeo” u seviljskom zatvoru pa do snimanja „Makarene” 1993. godine „put” muzičkog grada ostao je slavan.

Današnja Karmen uputila nas je i do (pet minuta istom ulicom pravo) prvog flamenko teatra, osnovanog u Sevilji, za koji ulaznica standardno košta 25 evra, a u nekoj od agencija u prolazu može da se nađe i za 16–17. Profesionalni umetnici plesa, pesme i gitare koji su i učitelji najpriznatije škole flamenka, u jednočasovnom programu vode kroz temperamentne smene tuge i radosti, vera i vladara, usporenog pokreta i ubrzanog lupanja potpeticama na jugu Španije.

Od mavarskog do renesansnog stila

O toj smeni u gradu istorije duge dve hiljade godina najviše svedoče spomenici bogate mavarske i španske barokne arhitekture. Najveća seviljska Katedrala Svete Marije od Stolice treća je po veličini u svetu, nastala je dogradnjom i rekonstrukcijom velike džamije. Teško ju je slikati jer zauzima ceo kvart, nije ni čudo da je na 11,5 hiljada kvadrata nastajala čitav vek, od 1401. do 1506. godine. „Izgradimo je tako da će budući naraštaji misliti da smo bili ludi kada smo je gradili”, bila je izjava gradskih većnika. Njeno glavno obeležje ugledate kada podignete u visinu pogled: na vrhu zvonika visokog 103 metra, zbog čega može da vam se ušine vrat ako fotografišete, stoji impresivna skulptura žene koja u jednoj ruci drži granu palme, a u drugoj zastavu-vetrokaz, zbog čega je nazvana Điralda (điraldo – vrh koji se okreće), kako danas nezvanično zovu i katedralu. Njena replika,  koja u podnožju može da se vidi, napravljena je u vreme kad je stara skulptura početkom dvadeset prvog veka skinuta i nedavno potom rekonstruisana. Replika Điraldiljo postoji i u Havani.

Mavri su u 13. veku hteli da sruše visoki minaret kad je polumesec zamenio krst, ali je kralj Alfonso zapretio da će ih poseći ako pipnu ijedan kamen. Zvonik je u 16. veku dobio vetrokaz. Do Điralde na 35. spratu može da se popne stepenicama, na vrhu je zvono koje jako odjekuje nad panoramom Sevilje. U delu katedrale koji je otvoren za građane turisti mogu da uđu u vreme kada nije misa. Pogled jedva doseže orgulje visoke koliko i oltar s prikazima poznatih renesansnih slikara. Ako neko želi u katedrali da vidi grob Đenovljanina Kristofera Kolumba, koji je odavde krenuo u osvajanje novih kontinenata, ili Kapiju oprosta i Dvorište pomorandži iz stare džamije, mora da plati ulaz od devet evra, dok se za audio-vodiča uz to doplaćuje još tri. Mora i da se stigne do 16.30 jer se katedrala zatvara u pola šest, zbog čega mnogi ne uspeju da je potpuno obiđu i slikaju se u ogledalu dekorativnih tavanica.

Srce Muzejskog kvarta katedrala deli sa susednom palatom Alkazar, s kraja 10. veka. Dograđivana je godinama, a najveći deo potiče iz 14. veka kada je kastiljanski kralj Pedro Okrutni angažovao mavarske arhitekte iz Kordobe i Granade da sagrade prestižno zdanje. Pojedini delovi – keramička „čipka” na tavanicama i zidovima, fontane i bašte deluju vrednije i bajkovitije nego one u Granadi i Kordobi. Jedini problem je što se ispred čeka dugačak red za ulaz koji za građane van EU košta 11,5 evra, a ukoliko se desi da niste poneli pasoš i karticu kojom se jedino ulaznica i plaća, morate da se vratite po njih.

Posle „Dvorane ambasadora” prolazite kroz kitnjaste arapske lukove, pored klupa sa šarenim keramičkim pločicama, dvorišta u čijem se jezeru fotografišete s građevinom, do sale džinovskih tapiserija. One su replika tapiserija iz 16. veka stradalih prilikom zemljotresa. Potiču iz 18. veka.

Smatra se da je u Alkazaru Kolumbo potpisao ugovor s kraljicom Izabelom, kao i da se na prvom spratu vide dvorane koje su ona i kralj Ferdinand koristili. U „Igri prestola” ovaj dvorac je „Vodeni vrt Dorne”.

Iz Alkazara se izlazi na Trg Santa Kruz, a kroz uske uličice i dvorišta s malim stolovima stiže u Muriljov park, nazvan po slikaru iz 17. veka. U celom kvartu blizu katedrale, u restorančićima mogu da se nađu domaći kolači po receptima kaluđerica.

Dalje, s Muzejskog trga, kroz Sevilju lakše je ići kočijama kojima prevoz u ovom delu sezone košta 50 evra za pet osoba.

Na putu do Španskog trga, na kojem je sniman film „Lorens od Arabije”, Kolonijalnom alejom u kojoj su smeštene ambasade zemalja Latinske Amerike nailazite i na spomenik ovdašnjem pesniku Gustavu Bekeru s tri ženske skulpture pored njegove: tri žene ovog pesnika bile su mu tri muze, objašnjava kočijaš Alberto.

Kočijaš nas ostavlja na trgu koji je, s različitim paviljonima, izgrađen kao mešavina stilova svih provincija Španije za potrebe Ibero-američke izložbe u parku Marije Lujze 1929. godine. Kasnije je na Španskom trgu napravljen kanal koji Seviljani zovu „Kanal grande” kojim „teče” reka turista u čamcima, dok ih fotografišu s mostića. Trg s velikom fontanom zauzima površinu pet fudbalskih stadiona. Otkada je kanal napravljen ovde se održavaju svetske modne revije. Pored fontane turisti se slikaju u spektru lepeza koje su zaštitni znak juga Španije. Ulaz je besplatan.

U gradu, pored reke Gvadalkivir su kafići s pogledom na brodove, stari grad i Zlatnu kulu, sagrađenu 1220. godine kao deo mavarskih zidina. Ime je kula dobila ili zato što je bila u zlatnim pločicama ili zbog blaga koje je prenošeno u Španiju. Danas je pomorski muzej u kojem je i brod s kraljicom na pramcu, a na kuli je vidikovac. Preko puta je arena za borbe s bikovima u Andaluziji poznatoj po koridama iz 18. veka.

U povratku kroz najstariji deo grada stižemo kaldrmom i do kraja šetališta gde se nalazi novija arhitektonska atrakcija Metropol Parasol, koji ovde zovu i Las Setas ili pečurke. Sastoji se od šest džinovskih drvenih suncobrana koji su povezani i liče na vafle, iznad ulice s gradskim autobusima, dok se pod zemljom nalazi Arheološki muzej. Na vrhu je vidikovac nazvan Pogled od 360 stepeni na kojem je uveče svetlosna smena boja.

Večera u nekom od tradicionalnih i jednostavnih restorana u starim uličicama Sevilje najbolji je završetak dana. Paelja s morskim plodovima i tapasi uz sangriju u ovalu za tri osobe mogu da se nađu po ceni od devet i po evra.

Do Kadiza vozom

Kad ste u Sevilji, shvatite da je šteta da se na uputite do krajnjeg impresivnog juga Španije. I mi smo krenuli do Kadiza put toka reke Gvadalkivir kojom su do okeana stigle Kolumbova i Magelanova ekspedicija. Brže je stići vozom za sat i po, nego autobusom za dva i po sata, a razlika u ceni je 2,5 evra. Put pored nepreglednih maslinjaka i solarnih panela-nadstrešnica na farmama u Andaluziji je zanimljiv. Jedino nismo znali da se u redu za kartu na stanici Sevilja čeka i više od sat vremena. Gužve i sporost službenika na šalterima su izuzetni, tako da se desi, kao u našem slučaju, da neočekivano propustite voz i čekate dva sata sledeći.

Dolazak u Kadiz bio bi prijatniji da nije padala jaka kiša, tipična za ovo doba godine. To nas je, međutim, nateralo da svratimo u stari kafe sa slikama popularnih kanconjera i jeftinom kafom. Savetovali su nas da „na siromašnom jugu nema razloga da se prespava i štošta obilazi” (ostavljanje prtljaga u lokerima na stanici košta tri evra za 24 sata), te smo se pre nastavka puta do još južnije Tarife od kiše sklonili u katedrali iz 1720. godine s kupolom od zlatnih pločica. Iz kripte katedrale čuje se savršen eho, te vam, kada kupite kartu od sedam evra, vodiči pokazuju da lupkate po podu nogom ili udarate dlanom o dlan.

Jedan od najstarijih gradova zapadne Evrope, koji postoji 3.000 godina, bio je i jedna od najvećih trgovinskih stanica kako brodova koji su iz Mediterana plovili ka Atlantiku, tako i „teretnjaka” s tovarima kože i šećera iz Amerike. Ovde je ukinuta inkvizicija i donet prvi ustav Španije.

Poreklo flamenka

Flamenko vodi poreklo iz plesa Roma u južnoj Španiji u 18. veku, a osim pesme i gitare, prate ga pljeskanje dlanovima i kastanjete – dva izdubljena „školjkasta” komada kestenovog drveta koji ritmično udaraju jedan o drugi. Vremenom se igra menjala, a poslednjih godina postaje popularna širom sveta. U Japanu ima više akademija flamenka nego u Španiji. Ima mišljenja da je naziv potekao od sličnosti pokreta igrača s kretanjem dugonogih ptica flaminga, dok drugi misle da se tako zove jer su Romi nazivani Flamancima u nekadašnjoj Andaluziji.

Cene u Andaluziji

Hrana, piće, ali i garderoba u prodavnicama u Sevilji i ostalim gradićima juga mogu da se kupe često po prihvatljivijim cenama nego u zapadnoj Evropi ili kod nas. U marketima, pakovanja kačkavalja, šunke i čeri paradajza uglavnom su manje ili oko jednog evra, a boce španskog vina su oko dva i po evra. U restoranima porcija tapasa (španskog sitnog predjela svih vrsta na ovdašnjem tostu) za troje košta od 10 do 30 evra. Šminka i suveniri su za turistički grad neočekivano jeftini. Čizme mogu da se kupe za 30, a svečane haljine za samo 10 evra. Uz povoljne cene leta iz Beograda za oko 40 evra, upozoravaju vas da on može biti odložen ili otkazan uz povraćaj novca.

Verovanja seviljske koride

Postoji verovanje da matador koji nastupi u Sevilji postaje poznat. U ovdašnju koridu dolazili su Rita Hejvort, čiji je otac bio Seviljac, i njen suprug Orson Vels, kome su kao zaljubljeniku u borbe s bikovima u Rondi podigli spomenik.

Slogan Sevilje

Slogan prastare Sevilje NO8DO smatra se rebusom. Veruju da znači „No me ha dehado” što prevode kao „Sevilja me nije napustila”, dok osmica predstavlja klupko neuništive vune. Po legendi, grad je osnovao Alfonso X, koga su građani podržavali kada je sin Sančo pokušavao da mu otme presto u Alkazaru. Slogan je amblem na zastavi grada, poklopcima šahti i na grobnici Kristofera Kolumba.