Ko su vlasnici dvoraca

U zemljama bivšeg socijalizma mnogi dvorci su obnovljeni i vraćeni nekadašnjim vlasnicima. Tamo gde stari vlasnici nisu mogli da se brinu o njima, država ih je otkupila.

Primeri iz Srbije su različiti. Raduje da su obnovljene tvrđave kao na primer Golubac, Užice, Vršac, Ramska tvrđava i Fetislam, ali su dvorci generalno u lošem stanju. Najviše ih je u Vojvodini –sedamdesetak.

Imanja bogataša i grofova

To su bila imanja nekadašnjih bogataša i grofova koji su bili i najčešći vid plemstva u Bačkoj, Banatu i Sremu. S tim što poznavaoci prilika napominju da to nisu sve dvorci u klasičnom smislu, već da su mnogi samo letnjikovci, vile, ladanjske kuće i slično.

Samo mali broj je danas funkcionalan. Dobar primer i, nažalost, usamljen je kaštel u Ečki, koji ima bogat program tokom godine uključujući i muzički festival posvećen Francu Listu. Sasvim je drugačija priča sa „Fantastom” u Bečeju, ostavštinom Dunđerskih, koji je bio na dobrom glasu dok je radio, ali sada propada.

– Većina vojvođanskih dvoraca ima neki stepen zaštite, ali ta zaštita se u stvari svodi na to da niko ne sme da ga namerno sruši i tu sagradi nešto drugo. To ne znači da će dvorci biti zaštićeni od samourušavanja. Od 1990. ili 2000. godine doživljavaju devastaciju. Dvorac „Baba Pusta”, nedaleko od Sombora, zarastao je u šumu i napušten je devedesetih godina 20. veka, a tu je do tranzicije bio fantastičan restoran. I to se ponavlja na mnogim mestima – kaže Žikica Milošević, urednik sajta „Dvorci Vojvodine”.

U Francuskoj ima tri hiljade dvoraca koji donose veliku turističku dobit i zapošljavaju veliki broj ljudi, ali da se ne poredimo sa bogatim Zapadom, dovoljno je uzeti i primer iz istočne Evrope. U Belorusiji je Lukašenkova vlast obnovila gotovo sve dvorce u punom sjaju. Iako su to dvorci poljskog plemstva, država je shvatila da su kmetovi bili Belorusi, da je to odraz truda beloruskog naroda. Potpuno je nevažno da li je Nesviž bio posed Radzivila, poljskih plemića.

Milošević podseća da i mi moramo da shvatimo da su dvorci podignuti na trudu naših seljaka, nadničara, i da je to bitnije od bogatstva nekog grofa. On veruje da bi država u saradnji s privatnim kapitalom i evropskim fondovima mogla značajno da utiče na očuvanje ovog dela naše materijalne kulturne baštine.

Istina je da su posle 1945. godine vlasnicima oduzeta ova velelepna zdanja, ali su se ona u socijalizmu održavala. U njima su bili smešteni radnički restorani ili su bila sedišta poljoprivrednih kombinata – ali neko se o njima brinuo. Ti dvorci više nisu bili na „plemićkom nivou” kao u doba kada su se odajama i travnjacima šetali bogataši, ali je stanje tih zdanja bilo solidno. Neki od tih objekata i danas su u državnom vlasništvu, neki su prešli u privatne ruke, određeni broj je u procesu restitucije, koja se neretko odugovlači, a za to vreme dvorci dalje propadaju.

Milošević dodaje da Srbija ne može da preuzme rešenja iz Francuske, Britanije ili Španije, čiji dvorci nisu menjali vlasnike i oblik svojine. Drugačija situacija je bila kod nas i na istoku Evrope, u zemljama socijalističkog bloka: Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Belorusiji, Ukrajini, Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, gde je sva vredna imovina u trenu oduzeta vlasnicima. U zemljama koje su sada članice EU to pitanje je rešeno, ali kod nas nije još.

– Postavlja se i pitanje šta će se dogoditi ako se starim vlasnicima dvorci vrate. Njihovi naslednici nemaju više u vlasništvu pivare, fabrike, zemlju... Teško će ih u takvim uslovima obnoviti ili održavati. Tu mora da „uskoči” država, jer je ona napravila taj diskontinuitet, pa bi trebalo i da ga ispravi – smatra Milošević. Ipak, on je i pored svega ovoga optimista, jer je, kako kaže, video kako se iz pepela dižu dvorci u Poljskoj, Mađarskoj, Belorusiji, Letoniji, pa ako bude volje, biće i para da se ova zdanja sačuvaju.

 Dr Branka Kulić, istoričarka umetnosti iz pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, od osamdesetih godina se bavila zaštitom dvoraca. Radeći na terenu shvatila je, kaže, koliko je to izuzetno vredno kulturno nasleđe. Mnogi dvorci su proglašeni za kulturna dobra i stavljeni pod zaštitu države.

– Njihovo stanje tada bilo je neuporedivo bolje nego sada. Mnogi su nebrigom potpuno upropašćeni. Jedan od njih je letnjikovac na Fišerovom salašu u Sremu, toliko propao da se postavlja pitanje da li ima smisla čuvati ga kao kulturno nasleđe. Nažalost, to nije jedan slučaj – kaže naša sagovornica.

Potreban veliki projekat obnove

Ona podseća da je pre dve godine Ministarstvo kulture u saradnji s francuskom ambasadom pokrenulo veliki projekat obnove objekata koji su građeni još u 18. i 19. veku. Stručnjaci, domaći i francuski, obišli su veliki broj dvoraca i napravili studiju u kojoj je konstatovano postojeće stanje. Međutim, nije se dalje otišlo od toga osim konstatacije da kulturno nasleđe treba sačuvati.

– Očigledno je da dok se ne reši pitanje vlasništva ovih objekata i ne osmisli dobar koncept ekonomske održivosti prilagođen današnjim uslovima, teško da će se naći adekvatno rešenje – kaže Branka Kulić i upozorava da će u protivnom jedna po jedna vredna građevina samo dalje propadati. 

Propast „Fantasta”

Žikica Milošević veruje da je pitanje vlasništva jedan od problema što se dvorci nalaze u lošem stanju. Kao primer navodi „Fantast”, dvorac Dunđerskog pored Bečeja.

– Do 2000. godine lepo je radio i bio kao iz bajke. Sada je pokrenuto izvršenje testamenta Bogdana Dunđerskog i vraća se u posed Matice srpske, ali to se negde zaglavilo, nepoznato je da li zbog novca za održavanje ili administrativnih prepreka, ali dvorac lagano propada. Ergela konja je poklana, restoran zatvoren – podseća Milošević.