Sezona belog sleza

U toku zimskog perioda obično nas vrebaju infekcije disajnih organa, a tada nas posebno može namučiti kašalj. S njim se bar možemo izboriti pravilnim odabirom čajeva. Upotreba belog sleza (Althaea officinalis L.) u lečenju kašlja seže u daleku prošlost.

Beli slez smatra se jednom od najstarijih lekovitih biljaka. U narodnoj medicini upotrebljava se više od 2.500 godina – od antičkog doba do srednjeg veka. Kralj Karlo Veliki je 812. godine naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Lekovita sluz

U Srbiji je ova biljka široko zastupljena vrsta. Raste na vlažnim livadama, pored obala reka, kraj puteva i pored Save, Dunava, Tise, Morave, a ima ga i u brdskom pojasu raznih delova naše zemlje. U narodu je poznat pod nazivima: ajbiš, bijeli šljez, dobri slez, slezovina, trandovilje, trandafil...

To je višegodišnja zeljasta biljka, cela prekrivena gustim svilastim, srebrenobeličastim dlakama. Cvetovi su svetloružičasti ili beli. Cveta od juna do septembra.

Prema botaničkoj klasifikaciji beli slez pripada rodu Althaea, nazvan po grčkoj reči koja u prevodu znači lek.

U narodnoj medicini za izradu lekovitih preparata sakupljaju se koreni, cvetovi i listovi jer sadrže sluzaste materije. Iz korena se putem maceracije dobija sluzast napitak, a listovi i cvetovi ulaze u sastav raznih čajeva.

Berba lišća obavlja se po suvom i lepom vremenu kada biljka počne da cveta. Prilikom sakupljanja lišće treba da bude suvo i bez kapljica rose. Ubrani list suši se u hladovini na promajnom mestu ili u sušari na temperaturi od 40 do 50 stepeni. Osušeno lišće je bez mirisa i sluzastog ukusa. Čuva se u dobro zatvorenim pakovanjima, zaštićeno od vlage i štetočina, ali ne duže od jedne godine.

Cvet se bere leti po lepom i sunčanom vremenu, kada spadne rosa, i suši u hladovini na promajnom mestu. Vađenje korena vrši se u oktobru, zato što tada sadrži najviše sluzi. Koren gajenog sleza je mekši, mesnatiji, deblji, nije žilav i sadrži više sluzi.

Najviše biološki vrednih materija sadrži koren jednogodišnjih biljaka. Starenjem koren postaje sve deblji, tvrđi, vlaknastiji, drvenastiji i sve lošiji. Nakon vađenja korenje treba odmah dobro očistiti i oprati u hladnoj vodi. Nožem s opranog korenja oljušti se spoljašnja kora. Potom, oljušteno korenje podvrgava se sušenju. Sušenje se obavlja najčešće u sušarama na temperaturi od 60 do 70 stepeni. Osušeni koren treba iseći na kockice veličine 0,5–1 cm i pakovati. Ovako dobijen koren je slabog mirisa i sladunjavo otužnog i sluzastog ukusa.

Za ispiranje grla i nosa

Od biološki vrednih materija koren belog sleza sadrži sluz, skrob, pektin, šećer, asparagin, tanin, lecitin, fitosterol, fosfat. List sadrži manje sluzi od korena, a dok su druge supstance prisutne u listu od manjeg značaja.

Nosilac lekovitog dejstva je sluz. List i koren se ne kuvaju, jer se kuvanjem sluz uništava. Lekoviti preparati koriste se za lečenje organa za disanje i protiv kašlja. Često se upotrebljavaju za ispiranje i lečenje upaljene sluzokože nosa, grla, grkljana, mokraćnih puteva, lakših oblika proliva, za klistiranje, kao i spolja, u vidu obloga kod zapaljenja ili opekotina.

Čaj ublažava kašalj, bronhitis, plućni katar, bronhijalnu astmu. Koren pomešan s medom u vidu kaše upotrebljava se spolja kao obloga protiv upale očiju, kao i za lečenje upalnih procesa ili opekotina na koži i sluzokoži.