Hirurgija jednog mjuzikla

Hajde malo da se venčamo...

                                                   (Stiven Sondhajm, „Company”)

 Dok su šezdesetih godina prošlog veka u literaturi i na filmu pitanja braka i seksualnih sloboda bila otvorena, u mjuziklima, tradicionalno porodično-prijateljskoj umetničkoj formi, politike seksualnosti bile su postojano konzervativne. Ovakav način razmišljanja počeo je da pokazuje naprsline onog trenutka kada se na Brodveju pojavila muzička predstava koja je pripadala kontrakulturi. Bio je to mjuzikl Kosa, premijerno izveden u aprilu 1968.

Prava promena se, međutim, desila dve godine kasnije sa Company, prvim od šest prekretničkih mjuzikala koje je stvorio kompozitor Stiven Sondhajm, u saradnji s rediteljem Halom Prinsom. Company nije samo izneverila stereotipni sadržaj brodvejskog mjuzikla u kome „momak nalazi devojku”, nego uspešno „pivotira” oko momka koji čak i ne traži devojku.

Situiran u srcu Njujorka, na Menhetnu, glavni junak Robert uveliko se viđa s tri devojke: Martom, Ejpril i Keti. Ali na svoj trideset peti rođendan, suočen s mnoštvom dobronamernih rođendanskih čestitki od „svih dobrih i šašavih, oženjenih i udatih prijatelja” i opterećen iznenadnom rođendanskom zabavom, počinje da pravi inventar svog života: Gde je? Kuda ide? Je li posvećenost prljava reč? Zar ne bi trebalo da počne da razmišlja o… braku?

Ideja mjuzikla je nastala na osnovu jedanaest jednočinki pisca Džordža Furta koje su imale zajedničku temu: odnos bračnih partnera iz ugla njihovog gosta – neženje. Producent, reditelj Hal Prins, sugerisao je da ove male drame mogu da budu odskočna daska za savremeni mjuzikl. Pisac Furt i kompozitor Sondhajm su to prihvatili.

Naglašeno urban, rezultat je bio sveži dah – u svakom smislu – na Brodveju. Postavljanje braka pod savremeni mikroskop postalo je fascinantna retkost: mjuzikl za odrasle. Neočekivano sofisticirani „zalogaj” njegovog preispitivanja politike seksualnosti nije samo pomogao publici da vidi bračne neprilike likova, nego da natera istog gledaoca da se suoči sa sopstvenom verzijom.

Ovakav rezultat se nije dopao svima jer je do tada „smatrano” da mjuzikli treba da budu bezazlena i nepromišljena zabava. Kritike su bile pomešane – istovremeno je bilo oduševljenja i glasova negodovanja, ali dvadeset meseci svakodnevnog izvođenja na Brodveju i šest nagrada Toni, uključujući i onu za najbolji mjuzikl, bilo je dovoljno da bi bila cementirana reputacija kreativnog tima, posebno Stivena Sondhajma kao kompozitora i autora stihova.

Pola veka od njegovog scenskog debija, ova začinjena kombinacija muzike i teksta koja istovremeno problematizuje i slavi bračni status donela je brojne produkcije širom sveta, kao i nova izvođenja na glavnim scenama Brodveja i Vest Enda. Samo nekoliko godina nakon prve premijere utihnuli su glasovi osporavanja i ovaj mjuzikl je dospeo u sam vrh top-lista muzičkog teatra.

Da bi se održao korak s promenama politike seksualnosti, učinjene su određene izmene u tekstu i muzici. Devedesetih godina je na kraj prvog čina postavljena pesma Hajde malo da se venčamo... Usledile su izmene i u dijalogu. Reditelj Sem Mendes je za predstavu u Londonu ubacio scenu u kojoj Robert i njegov prijatelj diskutuju o mogućoj gej relaciji. Ipak, najveća izmena se dogodila 2018, kada je za produkciju na Vest Endu rediteljka Merijen Eliot promenila pol glavne uloge: umesto muškarca Roberta, uvela je devojku Bobi.

Ono što se stvarno desilo nije bila radikalna hirurgija. Trebalo je da se vrlo malo izmeni u tekstu i pesmama da bi ova promena delovala uverljivo. Mjuzikl Company, u kome je glavni lik žena, nije osmišljen da bude agresivno apdejtovanje ili rediteljski korektiv. To nije definitivna vizija Sondhajmovog mjuzikla, nego promena koja publici omogućava da ovaj sadržaj vidi iz alternativne perspektive.

Razlog za rediteljsku transpoziciju nalazio se u okolnosti da muškarac na svoj trideset peti rođendan ne oseća urgentnost donošenja odluke koja se tiče zasnivanja porodice, dok biološki sat u slučaju žene otkucava drugačijom brzinom. Sudeći prema rapsodičnim kritikama koje je predstava dobila na londonskoj i njujorškoj premijeri, jasno je da je nova rediteljska vizija potvrdila vrednosti Company i dala mjuziklu svežu interpretaciju.

Verujem da dobro napisani pozorišni tekstovi i muzičke partiture ostavljaju prostor za veoma različite interpretacije. U 21. veku centralni problem Company jeste kako zajedno živeti u društvu u kojem su dugovečne veze teško održive. Život u velikim gradovima je regulisan mobilnim telefonima i internetom, mi smo učaureni u mreži poziva i poruka što čini da se osećamo delom društva i čini da se osećamo dobro jer smo sve vreme povezani.

U gradovima je svako u pokretu, a naši mobilni telefoni čine nas jedinom stabilnom tačkom u kosmosu objekata koji se kreću. Ovo osećanje virtualne bliskosti ima i svoju mračnu stranu: virtuelnu distancu. Bliskost više ne zahteva fizičku blizinu, i fizička blizina više ne određuje osećaj bliskosti. Koliko često vidimo dvoje ljudi koji, tokom sastanka ili zajedničke večere, sede zajedno, ali telefoniraju ili šalju poruke trećim osobama?

Drugi sajd efekat je da ovakvi međuljudski kontakti nastoje da budu kratki i površni, previše površni da bi bili kondenzovani u ozbiljne i trajnije veze. Domovi više nisu mesta intimnosti nego prostori u kojima odvojeno živimo i gde članovi domaćinstva mogu živeti jedno kraj drugog sa svojim kompjuterima. Živimo u svetu internet dejtinga zato što je lako pritisnuti i obrisati. Internet je anoniman, a dejting je moguć bez ikakvih reperkusija.

Odnosi bez rizika, bez tuge, bola i nevolja izgleda da će postati nova utopija. Svet virtualnih odnosa je otvoren, fleksibilan i slobodan. Opasnost fluidnog društva, kako ga je imenovao Zigmunt Bauman, jeste da ono tretira ljude kao objekte konzumacije. Mi možemo da konzumiramo jedni druge sve dok nam se sviđa proizvod.

Poruka nade koju nam nudi Company jeste da je moguće premostiti naše razlike zasnovane na rasi, polu, seksualnosti, religiji i nacionalnosti. Jer mi ne živimo izolovano – treba nam Društvo.