Ljubav, komšija, ljubav, a ne „odmazda"

Javi mi se komšija baš na Savindan porukom „Uskliknimo s ljubavlju, susjede!” (Kulturni dodatak, 27. januar, sajt magazin.politika.rs). Velim: Hm, lepo, ako sam ja „susjed”, on nek bude „komšija”, pa stvar u redu!

Obradovah se ipak jer pomislih: Dobro je, odustao je komšija od svoje maligne teorije o neophodnosti odmazde prema susednom narodu o kojoj onomad tako žarko pričaše (Kulturni dodatak, 2. decembar 2023, magazin.politika.rs, „Otkad su se zagrlili...”), a na čemu mu ja kao dosledni pacifista i kosmopolita – Evropejac takoreći – vrlo zamerih. Tom prilikom nekim telepatskim durbinom, šta li, komšija ustvrdi da, dok mu pisah pomenutu zamerku, ja „hop, šakohvatom tovarim slatke mušmule u gubicu”. Pomislih: Bože, vidovit li je? Tek, bi mi ipak važno da je komšija promenio stav. Ljubav, dakako, a ne odmazda, ne mržnja šovenska, tako je, komšo!

Ali ne lezi vraže! Postadoh i ja poput njega, nekako vidovit, te mi se ukaza slika: komšija prstima oblaporno grabeći poslednje komadiće masne gibanice (moguće ispošćen nakon velikog božićnog posta) i zalivajući je nekakvom tekućinom, možda čajem šumadijskim, poteže komšija opet Vražju diviziju iz 1914. i njenog komandanta zločinca Sarkotića, pomeša je s ustaškim zločinima koju deceniju docnije (1941–1945), pa pridodade još i „Bljesak”i „Oluju” iz 1995. s kraja bratoubilačkog rata između Hrvata i Srba, i čitav taj miš-maš najgorih delova naše zajedničke istorije upakova u svetosavsku ljubav i još me poziva da joj kličem! Pritom predajući se uživanju u gibanici, moj komšija potpuno zaboravi da svaka medalja ima dve strane. Na primer, ta druga strana bi mogla da bude Vukovar („oslobođen do temelja”), Dubrovnik („napravićemo još stariji Dubrovnik”), slavonski Lovas, dalmatinsko Kijevo, Škabrnja...

Ali ostavimo se takvog nadgornjavanja. Opako je i ne vodi dobru.

Često pitam jednako srpske i hrvatske „novoistoričare” zašto za svoje „argumente” biraju najgore delove tradicije sopstvenog naroda. Tako npr. prvi veličaju kvislinge poput Nedića, Ljotića, Velibora Jonića, ali i kolaboranta Dražu Mihailovića... Ovi drugi pak NDH, Pavelića, Francetića i Bobana, možda i tog nesretnog Sarkotića iz zločinačke Vražje divizije iz 1914...

Pitanje dakako važi i za mog komšiju. Jer komšijini „argumenti” su faksimili negdašnjih hrvatskih ratobornih glasila koje mi ljubazno priloži! Mogao bih i ja njemu prikazati faksimile npr. kvislinškog Novog vremena, Srpskog naroda ili Obnove. Ili pak naslove nekih beogradskih listova iz npr. 1990. godine nakon tzv. „balvan revolucije”, poput naslova da se u Hrvatskoj sprema „treći srpski ustanak” (Politika ekspres, 11. avgust 1990).

Mogao bih, velim. Ali šta bismo time dokazali jedan drugom? Jedino to da su u oba naroda postojale (i danas na nesreću postoje!) antidemokratske i šovenske snage koje su proizvodile (i dalje proizvode!) mržnju i netrpeljivost. A zna se do čega to dovodi.

Zato uvek treba gledati napred, pozivati se na najbolje, a ne na najgore delove srpske i hrvatske tradicije, na svetle stranice srpsko-hrvatske istorije, o čemu mu pisah prošli put, a on to shvati kao neko moje, kako ono reče, ah, da, pazite sad: „titoističko jugoslovenstvo i jugonostalgiju sa austroslovenstvom”. Hm, za ovo prvo je potpuno u pravu, time se ponosim; za ono drugo, niti sam mogao, niti bih bio Austrosloven. Titoističko jugoslovenstvo i austroslovenstvo su u očitoj, oštroj i nedvosmislenoj kontradikciji!

I kad ja to pominjah austroslovenstvo? Ja pominjah Hrvatsko-srpsku koaliciju. A ona je od 1906. pa sve do 1918. bila stožer budućeg ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Ona je imala većinu u Saboru i to je istorijska istina. U Hrvatsko-srpsku koaliciju bili su uprti pogledi hrvatskog i srpskog naroda Dalmacije, Bosne i Hercegovine i krajeva koji se danas nalaze u sastavu Vojvodine. Stjepan Radić i Svetozar Pribićević, docnije vođe Hrvatsko-srpske koalicije, kao omladinci jugoslovenske orijentacije, osnovali su još 1900. godine list Glas ujedinjene hrvatske, srpske i slovenačke omladine. Umesto mržnje i zajedljivog antisrpstva i antihrvatstva (u strogo nacionalnim listovima austrijskih Srba i Hrvata) ovo glasilo kao i Novi Srbobran (čije je uredništvo preuzeo Pribićević) promovišu ideju srpsko-hrvatskog jedinstva. I ona postaje preovlađujuća u austrougarskih Hrvata i Srba.

I da ne ostane komšiji neobjašnjeno: Riječki dogovor iz 1905. (tad je doneta rezolucija pa se taj dogovor po njoj u istoriografiji naziva i Riječka rezolucija) kao i Zadarska rezolucija jesu dokumenti u prvom slučaju hrvatskog naroda (Hrvata iz Trojednice i Istre), a u drugom Srba (iz Trojednice i sa prostora današnje Vojvodine), dakle dokumenti koji tu narodnu politiku budućeg ujedinjenja javno obznanjuju kako domaćim, tako i međunarodnim političkim faktorima.

Otpora južnoslovenskom ujedinjenju je bilo i kod Hrvata (frankovaca, klerikalaca i ostalih hrvatskih nacionalista) i kod onih Srba opredeljenih isključivo za „svesrpsko ujedinjenje” (granice Dušanovog carstva i... još „malo” na zapad). Ti otpori su ponekad bili i žestoki, ispoljili su se i tokom Prvog i Drugog svetskog rata kod „nacionalno odgojenih Hrvata” u ogoljenom antisrpstvu i zločinima, ali treba uvek imati na umu: ni Vražja divizija onda, ni NDH 1941, nisu predstavljali većinsko raspoloženje i političke preferencije hrvatskog naroda.

Komšija bi, držim, što se jugoslovenstva tiče, morao praviti razliku između kvislinških tvorevina (NDH, Nedićeva Srbija) i SFR Jugoslavije, koja je kao federalna zajednica izborena četvorogodišnjom Narodnooslobodilačkom borbom Srba, Hrvata i svih naših naroda protiv okupatora i kvislinga, a koja je na nesreću razbijena upravo delovanjem tih povampirenih nacionalističkih snaga koje moj komšija na određeni način veliča, time što jugoslovenstvo očito smatra „zaverom protiv Srba i Srbije”. Kad mi slavodobitno spočitava (ne znam zašto meni?) kako je članom 141 Ustava Republike Hrvatske „jugoslovenstvo zabranjeno”, to, dragi komšija, znači samo jedno: i današnja oficijelna Hrvatska smatra jugoslovenstvo „zaverom protiv Hrvatske”. Što jugoslovenstvo ni u slučaju Srbije ni u slučaju Hrvatske nije bilo. Naprotiv, širilo je vidike, preskakalo granice, razvijalo je ljubav prema zajedničkoj domovini i među njenim narodima.

A ja, dragi komšija, uvek glasam za ljubav! I time završavam dijalog s vama.

*Povodom teksta „Uskliknimo s ljubavlju, susjede”, Kulturni dodatak, 27. januar 2024.