Ulica kneza Miloša – Otmenost širine

Sedim s drugaricom u kafeteriji u Ulici kneza Miloša, pijem kapučino sa ekstraktom ruže i shvatam kako se s Beogradom ne možeš nikada oprostiti, čak i ako iz njega odeš. Možeš mu reći „Zbogom”, ali on će ostati s tobom na bilo kom novom meridijanu da si.

Možeš da se oprostiš jer misliš nema šanse da ostaneš, ali te Beograd zadrži. To se desilo meni pre dvadeset i sedam godina. Mislila sam da je kraj mog bivstvovanja u ovom gradu i stoga zamolila da me fotografišu na pešačkom ostrvcetu „kod Londona”, usred vreve koja kulja u knjaževoj ulici. Posle nekoliko dana se desilo čudo na koje nisam ni računala niti na njega ikako uticala i ostala sam da živim u Beogradu.

U kafeteriji se drugarica i ja prepiremo koja će da plati račun, a konobar šaljivo prekida raspravu. „Ja ću!”, kaže.

Kad kročim napolje, ulica je dinamična, kao i uvek. Sjaji se kuća na broju 89, to čudnovato, večnojesenje zdanje nalik na filmski dom porodice Vizli, iako obično postaje tamnija kad kišni oblaci preuzmu nebo.

Ulica kneza Miloša je galerija puna statua, nenemih posmatrača. Imaju one štošta da kažu. Takođe je i riznica detalja, kao što su šest lavolikih lica na ulaznim vratima Kamene palate, s probadajućim zubima, dugovrate devojke-utve na fasadi bivše Jadransko-podunavske banke ili pak njihovi čuvari koji me podsećaju na nemani koje su nekada bile ljudi. U ulici knjaza Obrenovića znamenite su zgrade i otmeni domovi (na primer dr Đorđa Dimitrijevića, načelnika saniteta za Srbiju ili dr Miloša Petronijevića, rađen po projektu Nikole Nestorovića, koji je i sam u ovoj ulici živeo).

Hotel je i dalje u zgradi bivšeg Ekscelsiora, u kome je jedno vreme živeo Ivo Andrić, petnaestak godina nakon što je napisao Ex Ponto. Tu sam oflajn upoznala prijateljicu fotografkinju. Kao i mnoge zgrade u ovom gradu u kome je sudbina prevrtljiva i trusna, imala je čudnu sudbinu, te je građena po nacrtu bečkog arhitekte da bude klinika, ali je prenamenovana u hotel koji je u Drugom svetskom ratu služio kao nemački generalštab.

Ulica kneza Miloša grandiozni beogradski Amazon u kome stoluju antički ratnici, a tu je i radnja s ručno rađenim cipelama u kroko i leopard dezenima. Beograd kroz svoj Amazon juri, vozi, teče, često kao da ne zna gde. Možda ne znamo, ali se ogledamo u dugačkom i prostranom asfaltnom zrcalu, u udolini iznad koje su brda naslagana kao da „iskaču” iz trodimenzionalnih slikovnica.

Ko ste u stvari vi

Kada je knez Miloš Obrenović odlučio da mu je sigurnije da konakuje u Topčideru i, činiš ‘voliko, vlada udaljen od Turaka koji su još uvek bili u centru grada, ova ulica se zvala Topčiderski drum. Njegovim imenom je počela da se naziva dvanaest godina nakon njegove smrti, ali tek godinu dana posle završetka Drugog svetskog rata u celosti (severni deo ulice se do tada zvao Kralja Ferdinanda).

Još dok je bila drum ka Topčideru ova saobraćajnica je puna objekata državne uprave, a tako je i sada. Vile koje su bogati industrijalci podizali po projektima najčuvenijih arhitekata u međuratnom periodu sada su uglavnom strana predstavništva. U njoj se svojevremeno smestio i prvi javni park u Beogradu, Finansijski. Knjažev put iz grada u sigurnost konaka postao je i prvi beogradski korzo, kao i trasa za tramvaj, jedan od prvih, koji je povezivao Topčider i Narodno pozorište.

Tako biva sa sudbinom ulica koje dobiju ime onog ko je pravio grandiozne poteze i korake – kroz njih prolazi njegova energija, i tušta i tma, sve se sliva. Nadmoćne su. A moći su se prelivale jedna u drugu, te je tako u zgradi Jugoslovenskog rečnog brodarstva bio Vrhovni sud, a pre njega OZNA. Činiš ’voliko, ni manje ni više. Moć je, izgleda, uvek ista, samo dobija nove oblike. Moguće je da je takva moć. Jednom izbrazdana drumom, uvek će na njegovoj površini obitavati.

Niko ne zna kojih sve starina ima u Ulici kneza Miloša. Neke su znane kao kaljeva peć u zgradi Muzičke škole „Stanković”, a neke skrivene u zgradi Starog generalštaba, poznatoj i kao Baumgartenova ili Kamena palata. Niz stubova na ovoj fasadi ima svoj ustaljeni ritam. Zna se da se u nju ne može ući tek tako. Ja jesam i u njoj u intrigantnom trenutku doživela jedno od najtranscedentalnijih iskustava, u sasvim realnoj situaciji. Pitana sam: „Ko ste u stvari vi?” i u tom trenutku mi je bilo kristalno jasno ko sam, moja spoznaja se probijala kroz teške teget plišane zavese koje su zaklanjale pogled ka ulici.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u ovoj ulici su bili dupli drvoredi u čijim krošnjama su, kako kažu neki Beograđani, bili „rojevi vrabaca”. Bili su u njoj i stoletni hrastovi. Pamtili su kako je pored njih prolazio lukavi i samosvesni Miloš Veliki. Razumeo je da je pametan onaj ko zna šta ne zna, te je za svoj progresivni amazonski drum spojio znanje našeg i slovačkog neimara. Nije ni čudo, onda, što je ova ulica prva u Beogradu imala semafor.

Dvadeset jedan korak

Kada gledam stare razglednice na kojima piše Rue Miloch le Grand, osetim otmenost te antologijske širine, od vrha do brda u daljini, topčiderskih, koja liče na banjska. Pomislim kad prelazim ulicu „kod Londona” (kafane više nema), zajedno s buljukom pešaka (21 sekundu traje zeleno svetlo i potreban mi je 21 korak da pređem na drugu stranu), kako ulica opstaje, ne troši se, i pored meteža. Kad smo već kod brojeva, na zgradi broj 21 još uvek stoji stari kameni naziv – Miloša Velikog. Ne briše se ono što se ne može izbrisati.

U ovoj ulici stoluje i zgrada Vlade Srbije, bivša palata Ministarstva finansija. Na vrhu njene kupole je statua Srbija, koju je načinio vajar Đorđe Đoka Jovanović, a model mu je bila divna Zagorka Cvetičanin. Njeno poreklo seže do barona Emanuela fon Cvjetićanina, austrijskog feldmaršala koji je pak povezan sa srpskim bratstvom Bogunovića iz Stare Raške.

Ko je bar jednom prošao ovom ulicom ne može se od Beograda oprostiti, čak iako ga je, kao Andrića u delu Ex Ponto, „milovala lepota letnjih dana oproštajnim poljupcima”. Moćnija je lepota živahne duše Beograda od svakog zbogom.

Beograd zna, kao što je znao i Andrić, da „rastanak nije dobar, nije koristan ni za najveću ljubav”. Zato se s Beogradom ne možeš nikada oprostiti, čak ni kada misliš da ćeš morati da odeš, čak ni kada stvarno odeš. Veže te silnim uzicama svojih ulica, a ponajviše Topčiderskim drumom čijom se trasom vozio veliki knjaz, gore-dole i dole-gore, u večnost.