Uzdah za uniformom

Kitnjaste ili stroge, jednobojne ili šarene, s rojtama ili bez njih, generalske ili portirske, uvek podrazumevaju neku količinu moći: u tome je neodoljiva privlačnost uniformi. Odmah da priznam – odbojna mi je njihova poruka nametnutog autoriteta, ne podnosim njihovu umišljenu bespogovornost.

Izložene u muzejima, deluju prašnjavo, jednoobrazno i – ruku na srce – dosadnjikavo. Ne vidi se u čemu počiva njihova čarobna moć preobražavanja ličnosti koja se u njih uvlači. Ipak, uniforme koje mi ne deluju tako bezopasno i prozaično ne nalaze se u muzejima; pratim sa izvesnim čuđenjem užagrene poglede mladih Čileanaca dok zaneseno zure u uniformisane lutke strateški raspoređene po parkovima, trgovima i pešačkim zonama Santjaga: kao hipnotisani potpisuju prijave za vojnu akademiju koja vrbuje nove kadrove – uniformama. Armija očito ima dobre psihologe: umesto proglasa i bombastih patriotskih parola, posao obavljaju neme uniforme koje će magnetskom snagom privući buduće kadete. Protivno očekivanju na osnovu istorijskog iskustva, prosečni Čileanci baš vole uniforme – gotovo je zabavno koliko uniforme čileanske armije liče na stare pruske, uključujući i one znamenite šiljke na šlemovima – i zamišljajući sebe u njima, pogled u budućnost im postaje ružičast. Nisam se bavio ozbiljnim istraživanjima te pojave, ali sam dosta putovao i nigde nisam sreo narod kojem je uniforma toliko prirasla srcu. Kažu mi da u SAD uniforme takođe najviše privlače buduće kadete, ali ja to nisam video, pa da ne govorim ono što ne znam.

Jakov Ignjatović je jedan od onih koji je svojevremeno tvrdio da devojke vole uniformisane muškarce, da više gledaju lampase, rojte, epolete i blistavu dugmad nego njihova lica i da prosto ne mogu da im odole. Izgleda li neko u uniformi jači, pametniji, uspešniji, važniji? Osim cura, čini se da tako misle i portiri kuća oko njujorškog Gremersi parka i na gornjoj istočnoj strani Menhetna, gde živi imućniji svet koji pazi ko mu ulazi u kuću. Prolazeći pored njih, čovek počne da se oseća nižim, sporijim i nesigurnijim pod osornim pogledima tih umišljenika što svet odmeravaju s visine državnika i milionera. Jednom sam krenuo u posetu prijatelju koji živi nedaleko od Gremersi parka. Nisam bio u stanju da izbegnem trenutno osećanje treme kad je portir njegove zgrade pred mene iskoračio, isprsio se i podigao obrve, ne hajući čak ni da verbalizuje pitanje šta ću ja tamo. Spaslo me je proviđenje. „Dugme”, rekao sam dok me je s visine nemo posmatrao. „Nedostaje ti jedno dugme”, nastavio sam i pokazao mu prstom ne njegov zakopčani dvoredi koporan širokih naramenica. Osornost je istog časa splasla, počeo je da opipava mesto otpalog dugmeta i bez reči me propustio u zgradu, nastavljajući da traga za simbolom svog narušenog autoriteta.

Nemam ništa protiv nosilaca uniformi, naročito onih van vojne službe: možda  uniforme, na kraju krajeva, pomažu šoferima, batlerima, portirima, vratarima, da bolje podnesu svoj monotoni posao uz promil iluzije da su čuvari nekog minucioznog poretka i nosioci neke sićušne porcije moći.

Pet zvezdica za Pinočea

Ignjatović i moja prababa koja je godinama sa kibic-fenstera posmatrala nedeljom zuze i vojnike kako ruku podruku kruže Studentskim parkom, verovatno su u pravu: u „Kontiki romanima” i drugim ljubićima, a bogami i pornićima, oficiri, piloti, lekari, kapetani, smeli su protagonisti avantura srca – u svojim uniformama, dakako – i povod uzdisaja pola za koji je danas nekorektno reći da je slabiji. Čak i kapetan Leši, kao i partizanska deca-kuriri Mirko i Slavko, predstavljeni su u stripovima pokretnih i nepokretnih slika kao nosioci (velikih i malih) uniformi koje im je neko navodno pedantno šio u vihoru rata, samo da bismo im više verovali i da bismo ih više voleli.

Nije takav bio slučaj s nametnutim uniformama: muž moje rođake Vjere iz Karlovih Vari, u tadašnjoj Čehoslovačkoj, bio je primoran da u vreme sovjetske okupacije te zemlje, koja se eufemistički nazivala pripadništvom Varšavskom paktu, osam godina radi u lokalnim oružanim snagama i dakako da nosi uniformu, kako bi mu potom bilo dopušteno da studira, iako nije bio iz radničke već iz porodice školovanih intelektualaca. To je u socijalističkoj Čehoslovačkoj bio ozbiljan biografski problem za karijeru. Gledao sam ga kako po povratku s posla još s vrata skida sve sa sebe, gotovo čupa, i baca na pod kao zmija kužni svlak, da bi obukao majicu i farmerke i vratio se u svoju kožu. Potom bi rekao svima: „Dobar dan.”

Vojnici su, ipak, uglavnom ponosni na svoje uniforme mada ima, videli smo, i drugih slučajeva. Ali zašto ih, pobogu, vole zabavljači, čak i oni najuspešniji? Bitlsi, na primer, na vrhuncu svoje slave i kreativnosti, oblače kitnjaste uniforme na granici kiča za sliku na omotu ploče koja će ući u istoriju muzike, ali i svetske popularne kulture: Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Oblači je i Majkl Džekson, čak i miljenica dece (i mnogih pedofila) – brazilska superzvezda popularne infantilne muzike – Šuša. Na svojoj glavi rasne, seksi čedne plavuše, nosi neki hibrid šlema i karnevalske kape, u ruci joj skiptar vladaoca, koporan joj ima preširoke naramenice s rojtama, i samo njene duge, vitke noge nisu skrivene uniformom. (Ipak je ona Brazilka!) Da li sve to potiče od marširajućih orkestara? Pre neki dan u argentinskom gradu Salta, tik uz granicu s Bolivijom, pomislio sam da je tako dok sam pratio krajnje slabunjavu svirku lokalnog policijskog orkestra koji je pred svojim glavnim štabom izvodio božićnu predstavu za narod u cilju međusobnog zbližavanja. A narod kao narod, oprašta sviračima neukost, neumorno fotografišući telefonima njihove svečane, paradne uniforme. Samo su one važne. Da li su Bitlsi, Džekson, Šuša i drugi shvatili da su uniforme, u stvari, bitan deo cirkuskog sveta?

Diktatori svakako jesu. Ako je njihovo obogotvorenje deo parade za narod, istovremeno je i subliminalna poruka da su oni komandanti te parade, da je kontrola njihova i samo njihova. Tako im čvaraka na epoletama i ordenja na poprsju! Bolje i brže od ostalih to je shvatio Augusto Pinoče, čija se uniforma menjala tokom godina njegove diktature, pa čak i posle sahrane 2006. godine, kao deo subliminalnih medijskih poruka naciji. Taj proces medijske manipulacije uniformom detaljno je opisala Karmen Okendo Viljar u izvrsnom ogledu Dress for Sushess : Fashion, Memory and Media Representation of Augusto Pinochet, u krajnje zanimljivom i korisnom zborniku The Memory Market in Latin America, u izdanju Univerziteta Djuk, koji su sačinile profesorke Ksenija Bilbija i Li A. Pejn. Kad su se na dan puča kojim je svrgnut predsednik Aljende, dotad medijski anonimne vojne starešine pojavile prvi put na čileanskoj TV, njihove četiri uniforme bile su istovetne, tradicionalne, kao simbol „umirujućeg” institucionalnog kontinuiteta. Tokom narednih godina, Pinočeov medijski tim stvorio je niz predsedničkih avatara u različitom „modnom” ključu za različite prilike (šef države, vojni zapovednik, brižni otac nacije itd.), menjajući Pinočeovo početno „neaktivno prisustvo” u figuru apsolutne moći. Sistematskom promenom njegove uniforme stvorena je vizuelna sličnost između diktatora i istorijskog oca čileanske nacije Bernarda O’Higinsa. Kostimografija je, prema potrebi, varirala u čitavom ikonografskom spektru, od superjunaka stripova (Pinoče je u jednom trenutku dobio Zoroov plašt) do pretećih zlikovaca poput grofa Drakule ili Darta Vejdera, koji svima ulivaju strah. Pinočeova uniforma je čak stekla petu zvezdicu na epoletama, dotad nepostojeću u čileanskoj armiji, kao simbol predsednika države, povrh dužnosti vrhovnog zapovednika oružanih snaga. Tamne porš-karera naočare postale su u to doba simbol gotovo klupske identifikacije „braće po oružju” mnogih afričkih i latinoameričkih vlastodržaca, kao nerazdvojni dodatak njihovim uniformama.

Drugi diktatori su asketsku strogost naglašavali upravo suprotno osmišljenim uniformama, kao što je bio slučaj s Mao Cedungom, koji je po sakou bez revera za salonsku levičarsku mladež zapadnog sveta postao modna ikona šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. U doba vijetnamskog rata jedan tip vrlo rasprostranjene sportske jakne, proistekao iz uniforme, dobio je u narodu ime vijetnamka. Apsurdna pojavljivanja Fidela Kastra, Jasera Arafata i Volodimira Zelenskog u vojničkim, a ne paradnim, uniformama u forumima poput Ujedinjenih nacija, oduvek je više podsećalo na težnju modnim efektima nego na stalnu bojnu gotovost ratnika revolucija koje teku. Mora da tako misle i proizvođači U-Shirt vojničkih majica koje Zelenski stalno nosi širom sveta kao simbol svoje borbene nepokolebljivosti, ukrajinskog brenda nastalog početkom rusko-ukrajinskog sukoba, koje se u toj ratom poharanoj zemlji prodaju po ceni od skromnih – sto dolara!

Dosledna protivrečnost

Za razliku od poruka strogosti, institucionalne čvrstine i kontinuiteta, svemoći junaka ili zlikovca, jedan čovek se dosetio da za sebe smisli jedinstvenu uniformu diktatora humanog lika. Mašta koja nam u današnje vreme sve više pomanjkava nije nedostajala Josipu Brozu Titu da sebi skroji belu, gotovo anđeosku maršalsku uniformu vrhovnog poglavara armije u kojoj maršalski čin – ne postoji. Po tome je Tito bio preteča doba posle istine, shvatajući da je mit narodu potrebniji od istine. Samo na ratnim fotografijama Broz nosi „pravu” uniformu i vojničke čizme; na tzv. putevima mira po svetu, maršalska uniforma političkog gurua završava se belim salonskim cipelicama i čarapicama iste boje koje će decenijama kasnije postati zaštitni znak modno neukih „dizelaša”. Umesto vojničke strogosti, bela maršalska uniforma Josipa Broza često dopunjena povelikom kubanskom cigarom partagas (iz Kastrovog šteka, kažu zli jezici) jeste kostim vojnika mira, diktatorski oksimoron kojim se Tito decenijama veoma uspešno služio.

Današnji moćnici, oni pravi, uglavnom izbegavaju uniforme jer im vizuelni simboli moći nisu potrebni; štaviše, Gejtsu, Zakerbergu, Masku i kompaniji, mogli bi samo da štete. Oni se radije prerušavaju u ljude poput nas, nose odeću kao običan svet, samo malo kvalitetniju i prilično skuplju. Njihova uniforma je „antiuniforma”.

Čudna reč uniforma: etimološki podvlači jednakost, jednoobraznost, „uniformnost”, iako se kao ruho oblači upravo da bi se podvukla razlika od onih koji na nju nemaju prava. Ima ironične doslednosti u toj protivrečnosti: ističući važnost, snagu i moć, uniforme – bar meni – uvek bude razmišljanje o prolaznosti, slabosti i nemoći.