Istorija sela u 7.132 stiha

Evo pesme, evo deseterca
nek čitaju stariji i deca...
Istorija istinu nek kaže,
u njoj niko ne treba da laže;
nikog neću hvaliti, kuditi...
šta je nekad valjalo, šta nije,
evo moga sela istorije...

Tako počinje knjiga hronike sela Martinci kod Sremske Mitrovice, koju je napisao osamdesetogodišnji penzionisani zemljoradnik Radoslav Šumarski iz ovog sela. Knjiga je napisana je u epskom stilu na 280 strana u 7.132 stiha. Martinci su bogato sremsko selo. U dvadesetak velikih šorova sagrađeno je više od hiljadu kuća. Atar je skoro sedam hiljada hektara beskonačno polje od auto-puta pa do reke Save. Selo je postojalo još u srednjem veku i pre Kosovskog boja. Njegova istorija puna je buna i ratova, slobode i ropstva, ali i veselog života.

Porodica Šumarski je od davnina u Martincima. U ovom selu svaka familija ima svoj nadimak. Tako su Šumarski Joviškovi.

Radoslav Šumarski je u Martincima poznat kao Rada Joviškov. Pravo ime i prezime znaju mu samo poreznici.

Njegova porodica obrađuje više od stotinu jutara zemlje. Proizvodi se velika količina hrane i državi se ne ostaje dužan.

Takav pogled na svet je zaustavio Radu Joviškovog da se ne školuje posle četvrtog razreda osnovne škole. A bio je najbolji đak.

–  Učitelj je molio oca da me da dalje na škole. Dobro pamtim kad je rek`o da od kako je on ovde boljeg đaka škola nije imala. A do tada je bio već 20 godina u našem selu. Džaba to sve. Mojoj familiji je bio potreban dečak od 12 godina da čuva svinje. Te godine smo ih imali 227 za teranje na hranu po pašnjacima, strništu i gde bi se mogle nahraniti. Nabavili su čak i potvrdu od lekara da nisam normalan. I takav nisam ni mogao ići dalje u školu. Kazali su mi kasnije kad sam doš`o iz vojske da su dali lekaru za tu potvrdu 500 dinara i dva litra rakije. Bilo mi je krivo, jer sam voleo školu i knjige da čitam. Svirao sam frulu, najbolje u selu, pomalo i harmoniku. Odlučio sam posle vojske da bar završim osmogodišnju školu – priča Rada.

I zaista, završio je vanredno osnovnu školu u Martincima i zainteresovao se za nemački jezik, koji su tada đaci učili u seoskoj školi. Sve je naučio sam, sam kupovao knjige, pa sad ima biblioteku sa više hiljada knjiga.

 – U mojoj biblioteci ima više od 400 knjiga nemačke literature, među kojima su stručne knjige za jezik. Dao sam sebi zadatak da ću naučiti pravilno da govorim nemački, kako to stoji u knjigama. Rekao sam kad znam srpski jezik sa sedam padeža, šta mi je teško da naučim nemački koji ima četiri padeža. Doduše, nije to baš tako, ali uz veliki trud sve se može – veli Rada.

 On nesebično i besplatno pomaže svima koji žele da nauče nemački. Najviše mu se javljaju oni koji se spremaju na rad u Nemačku, Austriju i Švajcarsku. I to ne samo odrasli koji uče nemački radi posla, već i deca koja uče jezik u osnovnoj i srednjoj školi, a među njima su i unuci.

– Neću reći da ja to bolje radim od profesora u školama. Možda imam više vremena i strpljenja – kaže naš sagovornik.

 O svojim ličnim planovima Rada Joviškov još kaže:

 – Ja sam sad zemljoradnički penzioner. Ne radim na zemlji ništa, malo pomažem deci u dvorištu. Imam svoj kutak u okviru porodične kuće, gde mi je spavaća soba i biblioteka. Tu pišem pesme, sakupljam građu za novu knjigu proze, sviram frulu, a pomalo i harmoniku. Moji prijatelji često me pozivaju na razne skupove. Nedeljom obavezno gledam fudbalere mog Borca u Martincima. Napunio sam 80 godina 28. decembra, zdrav sam, ne trošim lekove, već šetam po nekoliko kilometara dnevno. Prilično dobro i jedem, ponekad popijem čašicu rakije ili vina, u zavisnosti kako sam kad raspoložen. Trudim se da moje prisustvo svima prija i da se ljudi nasmeju.