Skepticizam-Oprobani način života

Kad je umro Bertrand Rasel (1872–1970), jedan od najvećih skeptika 20. veka, našao se pred Svevišnjim, koji ga je upitao: „Zašto ne veruješ u Boga?” Rasel mu je odgovorio: „Zbog nedostatka dokaza.” Skepticizam je deo evropske filozofske tradicije, a poreklo mu je u antičkoj filozofiji, koja je sumnjom u postojeća znanja i vrednosti pomagala u razumevanju sveta u kome se živi. Naši preci su preživeli milenijume zato što nisu sve prihvatali zdravo za gotovo, već su od pamtiveka intuitivno proveravali šta se oko njih događa iz minuta u minut i iz dana u dan. To je i danas način života svih ljudi na zemljinom šaru, a da toga nisu svesni. U suštini, i nauka i demokratija mogu se svesti na priču u potrazi za istinom za koju dogma i dogmatizam bilo koje vrste ne haju. Kloniti se skeptičnosti jeste glupo, ali je komforno, jer se tako izbegava kognitivna disonanca, tj, situacija nelagodne napetosti, kad u glavi imamo dve konfliktne ideje u isto vreme, ili kad smo se upleli u nešto što je u suprotnosti s našim ubeđenjem. Dok mozak traži način razrešenja kontradikcije, osećamo nemir, što može trajati tren, ali i godine. Kad konfuzija nestane, zadovoljni smo i srećni. To je čar i nagrada svakom skeptiku koji je rešio problem. Ako neko, ipak, misli da je lakoverni srećniji od skeptika, onda je blizu zablude o srećnijem pijancu od treznog čoveka.

Filozofija skepticizma u antičkoj Grčkoj bila je puna raznovrsnih strategija za suprotstavljanje dogmatskim tendencijama, koje nam nikad nisu bile strane i uvek će ih biti dok ima religija i ideologija. Kao filozofski pravac, skepticizam je zamro u mračnom srednjem veku, ali kasnije je oslonac našao u renesansi i prosvetiteljstvu. Uzmimo kao primer jezuitu, ali i matematičara i astronoma, Nikolu Kopernika (1473–1543), koji je pre 400 godina izrazio sumnju u opšte verovanje da se Sunce okreće oko Zemlje, iznevši potpuno suprotno gledište koje se u to vreme kosilo sa zdravim razumom, jer se odvajkada znalo da ujutru na istoku Sunce izlazi, a kad se okrene oko Zemlje, na zapadu, zalazi. U to niko nije sumnjao jer se verovalo u ono što se vidi. Zbog toga je bilo potrebno skoro 100 godina da bi Kopernikova heliocentrična teorija (Helios, grč. Sunce) bila prihvaćena, zahvaljujući Galileu Galileju (1564–1642), koji je izneo matematičke dokaze o njenoj ispravnosti. Galileja je zbog toga progonila inkvizicija i na kraju ga sve do smrti držala u kućnom zatvoru. Katolička crkva nije priznavala heliocentričnu teoriju do 1820. godine.

Izbegavanje mentalne nelagode

Skeptičnost je jedna od bitnih odlika ljudi od nauke koji tek posle višestruke provere podataka svojih istraživanja objavljuju rezultate u odgovarajućim časopisima. Nauka funkcioniše tako što određuje statističku (matematičku) verovatnoću, a nikako apsolutnu tačnost, tj. izvesnost neke tvrdnje ili zaključka. Slična situacija je na sudu, gde se od porote traži da pre nego što osudi okrivljenog prihvati nivo dokaza koji je van svake sumnje, a ne apsolutno izvestan. U suštini, nauka se može svesti na priču u kojoj skeptici nerviraju tvrdoglave ljude koji misle da je zdrav razum jedino što je važno na ovom svetu, na znajući da postoji apstraktno mišljenje bez kog nema matematike, nauke ni kulture. Kloniti se skeptičnosti jeste glupo, ali je komforno, jer se tako izbegava kognitivna disonanca, tj. situacija mentalne nelagode, kad u glavi imamo dve konfliktne ideje u isto vreme ili kad smo se upleli u nešto što je u suprotnosti s našim ubeđenjem. Tek kad mozak razreši kontradikciju, nastaje smirenje, što je nagrada upornom skeptiku. Ako neko, ipak, misli da je lakoverni srećniji od skeptika, onda je blizu zablude o srećnijem pijancu od treznog čoveka. Između naučnog skepticizma i danas sve češćeg poricanja empirijski proverljive stvarnosti nema nikakve sličnosti. Besmislice o opasnim i štetnim vakcinama, o Zemlji koja nije okrugla već je ploča, o sletanju „Apola 11” na Mesec kao laži agencije NASA, o izmišljenim klimatskim promenama i drugim zaverama, uporna su poricanja istine, a uvek su vezana za neku ideju ili verovanje tipične za neškolovan svet i egzibicioniste željne pažnje kojih ne oskudevamo.

Matematička i etička pitanja

Odgovor je lak: u mozgu. Ali kad, kako i u kom delu mozga se sumnja rađa i razrešava problem istinitosti neke tvrdnje? To je složeno pitanje kojim se filozofi nisu bavili. Ostavili su ga neuroanatomima, neurolozima, psiholozima i drugima iz bioloških nauka. Kad se pred kraj prethodnog milenijuma pojavila metodologija takozvane funkcionalne magnetske rezonance (fMR), videlo se da su slike mozga i onoga što se u njemu odvija dok obavljamo prostu računsku radnju specifične i da se razlikuju od onih slika koje nastaju dok razmišljamo o lovu i ribolovu. Tokom snimanja na fMR, boja aktivnog regiona mozga se menja, zavisno od brzine i količine protekle krvi kroz zaposlen deo. Kad počne razmišljanje snimanog lica, u prvih sekund i po ne događa se ništa, a onda se zbog rasta koncentracija hemoglobina u krvi onog dela mozga koji radi, menja magnetsko polje. Maksimum se dostiže u petoj sekundi. Pojedinačna slika na fMR odgovara masi mozga od dva do četiri kubna milimetra. Noviji aparati s jačim magnetskim poljem pregledaju i snimaju mozak milimetar po milimetar. Svojevremeno je (decembar 2007) u odličnom međunarodnom časopisu Anali neurologije (Annals of Neurology) izašao prikaz rezultata eksperimenta u kome su snimanim volonterima na fMR bili davani nizovi konstatacija, smišljenih da odgovaraju istini, neistini i, na kraju, da se na njih ne može dati siguran odgovor. Volonteri bi pritiskali odgovarajuću dugmad da bi pokazali svoj odnos prema dobijenim konstatacijama. Sve vreme merena je brzina reakcije volontera, tj. vreme od početka čitanja konstatacije, pa do pritiska odgovarajućeg dugmeta. Evo primera konstatacija na koja su od volontera traženi odgovori:

A. (2+6)+8 =16

B. 62 može biti podeljeno sa 9 bez ostatka

C. 1,2 puta 27² = 32608,5153

D. Većina ljudi ima sve prste

E. Orlovi su uobičajeni kućni ljubimci

F. Bolje je lagati decu nego starije

Posle analize rezultata ispostavilo se da je vreme reakcije (razmišljanja) za odgovore bilo različite dužine. Najbrže reakcije bile su na konstatacije kojima se verovalo (A, D), sporije na one koje su netačne (B, E), a najsporije na one neizvesne (C, F). Upoređenjem nalaza, na fMR, videlo se da tokom razmišljanja o tačnim, netačnim i neizvesnim konstatacijama svetle specifični regioni u raznim delovima čeonog režnja. Kad je bila reč o matematici, svetleli su čeoni regioni za obradu informacija, tj. oni u kojima je smeštena pamet, a kad se radilo o etičkom pitanju (F), svetlele su evoluciono najstarije strukture tamo gde nastaju emocije. (Za skeptike o tome ima više u: Harris, S., Sheth, S. A., Cohen, M. S. 2007 (dec), Functional neuroimaging of belief, disbelief, and uncertainty. Annals of Neurology.)

Rezultati potvrđuju mišljenje Baruha de Spinoze (1632–1677), filozofa koji je tvrdio da već samo razumevanje neke konstatacije dovodi do prećutnog prihvatanja njene istinitosti (otud brza reakcija i pritisak na odgovarajuće dugme) dok je za neistinu i neizvesnost potreban dodatni proces, tj. vreme tokom kojeg se te tvrdnje analiziraju i proveravaju (spora reakcija i odloženo pritiskanje dugmadi).

Naučni princip nulte hipoteze – da je svaka tvrdnja neistinita dok se ne dokaže suprotno, u suprotnosti je s tendencijom brzog prihvatanja svega onoga što mislimo da razumemo, a što je nekad razlog velikih zabluda. Zato budimo skeptici!