Neobični doživljaj avangarde

Dragomir Zupanc dobitnik je nagrade „Branko Vučićević” na Festivalu metafilma održanom krajem prošle godine. Svoj radni vek proveo je u Radio-televiziji Beograd i, između ostalih, režirao serije „Slikarski pravci 20. veka” (Lazar Trifunović), „Prilozi za istoriju JU filma i politpornografiju” (posvećeni Želimiru Žilniku, Branku Vučićeviću, Karpu Aćimoviću Godini i Dušanu Makavejevu), kao i portrete pisaca „Tamo gde loze plaču” (Dnevnici B. Pekića) i „Danilo Kiš, uspomene, sećanja”. Osnivač je i umetnički direktor revije Dani slovenačkog filma u Beogradu.

Šta je to metafilm?

To su filmovi ogoljene strukture, raspakovane ili demontirane forme. Reč je o podžanru, snimanju „filma o filmu”. Na ovogodišnjem festivalu su se izdvajala: „Skriveno lice jugoslovenskog filma” Dejana Vlaisavljevića Nikta, „Mixtape Project” Nevene Popović i „Radovi u toku” Milutina Petrovića. U prvom se minuciozno secira lik i delo kontroverznog filmskog stvaraoca Jovana Jovanovića, drugi je kombinacija postojećih dokumentaraca s novom muzičko-tonskom špaltom, u trećem Saša Radojević i Milutin Petrović, idejni tvorci Festivala metafilma, pred kamere dovode svog starijeg kolegu Dragoslava Lazića da im otkrije skrivene detalje iz njegovog stvaralaštva. Dosadašnji dobitnici nagrade „Branko Vučićević” su: Miša Milošević, jedan je od vodećih zastupnik alternative u Srbiji, dva konceptualna umetnika, Nenad Paripović i Zoran Popović, služili su se uspešno filmom u realizaciji svojih radova, Ljubomir Šimunić, osoben ne samo zbog vrhunske erotske fotografije već i po andergraund filmovima, i najzad Danijela Purešević, urednica i televizijska autorka, poznata po svojevrsnom pogledu na umetnost kroz seriju emisija „Art-zona”. Na meni dodeljenoj povelji pisalo je da mi se nagrada dodeljuje „za neobični doživljaj avangarde u ćudljivim lavirintima Balkana”.

Kako se sećate Branka Vučićevića?

Pre svega kao ličnosti van ustaljenih šablona, eruditu, potpuno predanog filmu, dizajnu i avangardi. Dok smo radili na seriji „Prilozi za istoriju JU filma i politpornografiju” sa urednicom Radmilom Radaković, hteli smo da kroz lik i delo predstavimo tri značajna jugoslovenska filmska autora: Žalimira Žilnika, Dušana Makavejeva i Karpa Aćimovića Godinu. Međutim, ustanovili smo da ih je sve povezivao jedan „lik iz senke”, snažno utičući na estetiku i filmski izraz sve trojice. To je bio Branko Vučićević. Posle kratkog filma „Lipanjska gibanja” zajedno su Žilnik i on koncipirali dugometražni igrani „Rani radovi”, film ovenčan Zlatnim medvedom na Berlinskom festivalu 1969. Vučićević je nezamenljiv saradnik Dušana Makavejeva u filmu „Nevinost bez zaštite”, nagrađen Srebrnim medvedom u Berlinu. I najzad „Splav Meduze”, Karpa A. Godine, proglašen za najbolji slovenački film, s kojim počinje stvaralačka simbioza između Karpa i Branka. Tako je četvrti film iz serije pripao Vučićeviću, o kome su o njemu govorila sva pomenuta trojica, ali i mlađi autori čiji je on idol bio: Boris Miljković, Goran Gocić, Milutin Petrović i dr.

Brankova životna saputnica Marija Dragojlović učinila je sve da objedini njegovu pisanu zaostavštinu.

Kako je televizija funkcionisala u svoje zlatno doba?

Zlatno doba televizije su sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Televizijske stanice glavnih gradova republika i pokrajina delovale su preko savezne institucije zvane Jugoslovenska radio-televizija. Na tom nivou komisije za razne programe od informativnog, sportskog, obrazovnog, kulturnog do školskog, muzičkog i zabavnog, gradile su šemu emitovanja prema značaju i brojnosti gledališta pojedinih TV centara. Bio sam odgovorni urednik Zabavno-rekreativnog programa RTV Titograd i na saveznoj komisiji učestvovao u raspodeli termina za emisije Nedeljno popodne, Vikend i Šou program. Kada dobiješ termin za emitovanje na JRT garantovana ti je gledanost od pet, šest pa i sedam miliona TV pretplatnika. Tako je oživela rok scena, tzv. novi val, najpoznatije muzičke grupe, „Bijelo dugme”, „Riblja čorba”, „Parni valjak”, nastupale su po JRT šemi u najudarnijim muzičko-zabavnim emisijama.

TV Titograd je uspela, u saradnji sa PGP-om, da snimi šou i proizvede video-kasetu „Prodavnica tajni” sa tada tek formiranom grupom Momčila Bajagića Bajage, kao i „Rok na moru”, splet hitova grupa i pevača („Kerberi”, „Galija”, „Piloti”, Viktorija...), ili da plasira autentičnog performera i muzičara Antonija Pušića zvanog Rambo Amadeus i njegov hit „Žene, žene”, a nešto kasnije i kultnu emisiju i kasetu „Hoćemo gusle”.

Devedesetih se raspao sistem i mnoštvo malih TV stanica izašlo je na tržište. Radio sam za TV Politiku vrlo gledanu „Minimaksoviziju” i neke kontakt programe. Ali gledanost nije dopirala dalje od područja Beograda i zauzimala tek delić etra, zatrpanog lokalnim TV stanicama. Uz ogolelu režimsku propagandu i ratnohuškačku kampanju TV Politika je, i pored Aleksandra Tijanića na čelu, završila kao projekt novinskog giganta nesposobnog da odoli nacionalističkom razbuktavanju i štelovanju u tom smeru javnog mnjenja.

Vratio sam se na RTS i pod uredništvom Nikole Neškovića počeo da režiram „Muzičku slagalicu”. Nešković je sastavio formulu edukativno-zabavnog kviza, osvojio milionsko gledalište i, evo, emisija je nedavno proslavila 30 godina postojanja!

Da ste danas još u radnom odnosu, kakve biste emisije, serije iz oblasti kulture i obrazovanja predložili?

Posle odlaska u penziju sarađivao sam na poziv urednica Olivere Pančić i Gorice Zarić u Redakciji dokumentarnog programa i Trećeg kanala RTS-a. Emisije iz serije „One su pomerale granice”, prve, i „Ostavi sve i čitaj”, druge, često se repriziraju na Trećem kanalu. Kreativna saradnja sa obe vrhunske urednice je prestala kada je na RTS-u ukinuto tzv. angažovanje spoljnih saradnika.

Mislim da je RTS olako odustao od produkcije sopstvenog igranog programa, serija, drama. U Sloveniji su filmski pregaoci pokrenuli peticije vlastima da se RTVSLO obaveže i da deo budžeta odvoji za snimanje igranih filmova i TV drama. Najvažnija nacionalna medijska institucija ne sme da se svede samo na informativu, propagandu i opsluživanje aktuelne vlasti. Jedan istinski medijski džin, jer u sebi sadrži istoriju naroda i arhivira video i audio građu najvrednijih događaja i ličnosti iz dve države, ne sme da prestane da neposredno učestvuje u kreiranju kulture i otvara prostor filmskim i medijskim stvaraocima.

Kako je došlo do ideje da se organizuje revija slovenačkog filma?

Nas nekoliko filmskih profesionalaca okupljenih u Društvu beogradskih Slovenaca – Društvu „Sava” želeli smo da predstavimo noviji slovenački film publici u Beogradu i gradovima po Srbiji. Povezali smo se sa Slovenačkim filmskim centrom i svake godine selektovali filmove na FSF u Portorožu. Kroz reviju slovenačkog filma prošli su mladi, a kasnije značajni reditelji, Martin Turk, Urška Menart, Vlado Škafer, Barbara Zemljič. Preko sadržaja njihovih filmova saznavali smo novonastale probleme osamostaljene države: izbrisane državljane, otpor prema izbeglicama ili progon LGBT zajednica.

Sledeće godine obeležavamo jubilej, deset godina postojanja . Na prvoj 2015. prikazan je na otvaranju „Veštački raj” Karpa A. Godine, koji kao scenarista i dizajner potpisuje Branko Vučićević. Bili su prisutni Želimir Žilnik i Dušan Makavejev. Kompletna četvorka iz serije „Prilozi za istoriju JU filma i politpornografiju”.

Diplomirali ste kod Aleksandra Saše Petrovića. Kako se njega sećate?

Zadesio sam se u Puli čuvene 1965. godine, kada su na Festivalu jugoslovenskog filma prikazani prevratnički filmovi Aleksandra Petrovića, Vatroslava Mimice, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića i Puriše Đorđevića. Bio je tada ustanovljen termin novi film i mi, tada mladi kritičari, počeli smo da zdušno hvalimo filmske postupke i sadržaje lišene patetike i ideološkog naboja. Desilo se da upišem režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1967, i to u klasi profesora Aleksandra Petrovića. Nismo ga baš često viđali na časovima jer je izbivao po svetskim festivalima, ali nam je zauzvrat širio vidike i preko već uveliko slavnih umetnika uvodio u evropski film. Njegov sistem i estetiku u stvaranju filma o slikaru Dobroviću primenio sam u seriji „Slikarski pravci 20. veka”. U izdanju Minerve izašla je 1968. knjiga Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Potpuno me je obuzela dubina i slikovitost Bulgakovljeve proze. Petrović je već imao prvo izdanje na italijanskom i ja sam mu dao moj primerak radi poređenja. Premijera filma „Majstor i Margarita” Aleksandra Petrovića, nastalog 1972. godine, poklopila se s početkom suđenja njegovom studentu Lazaru Stojanoviću zbog filma „Plastični Isus”. Pošto je diplomski rad ocenio desetkom, profesor Petrović je izbačen s akademije. Više decenija kasnije filmovi oba autora, „Plastični Isus” i „Majstor i Margarita”, dočekali su punu satisfakciju i zauzeli visoku poziciju u istoriji filma.