Decu smo odgajili uz Božji blagoslov

Brojevi 24, 21, 19, 17, 14, 8 nisu niz koji bi vam neko rekao da popunjavate za dobitak na lotou. To je niz za čistu sreću, radost i ljubav, blagodet i blagoslov porodice Ranđić. To su godine koliko imaju Konstantin, Jelena, Milica, Danilo, Dimitrije i Ksenija, deca Ljiljane (49) i Milivoja Ranđića (54).

Sveža, vedra i nasmejana Ljiljana je psiholog. Ona se i van kuće bavi decom, razvojem ranog čitanja, razvojnom neuropsihologijom, psihološkom procenom, disleksijom i profesionalnom orijentacijom.

U njenom životu ništa nije bilo brzo i kuso, pa je studije završila posle više od decenije, uporedo je bila skoro pet godina trudna, a deset godina negovala, dojila, bdila... Te godine, od 24. do 40. bile su za nju najproduktivnije i najemotivnije, a čak je tokom jedne trudnoće uspela i da položi vožnju.

– Šalimo se mi mnogo, imamo zaista neki ležeran odnos prema svemu u životu, jer ne mislim da sve treba shvatati preozbiljno. To i pomaže u određenim situacijama. Kada me pitaju kako se nosim sa šestoro dece, ja kažem da to za mene nije šestoro već: Konstantin, Jelena, Milica, Danilo, Dimitrije, Ksenija. Svako od njih je priča za sebe – različiti darovi, temperament, svako iziskuje različit pristup. A opet – u ključnim tačkama sve nas sabira jedno. Za našu porodicu to je Hristos i crkva posredi nas. Srednja kćerka je skoro rekla kako i nisu ispali tako loši – ali ne toliko zahvaljujući nama, već smatra da je liturgičnost i pokušaj da živimo put, istinu i život bilo to što ih je gradilo – priča nam Ljiljana.

Kušet kola u 56 kvadrata

Ona dodaje da često pričaju deci da nijedno od njih nije planirano, ali je željeno.

– Konstantin danas studira filozofiju u Novom Sadu i on jedini više nije u roditeljskom domu, mi ostali smo i dalje pod istim krovom. Jelena studira lingvistiku, Milica kompoziciju, Danilo je đak 13. gimnazije, a Dimitrije i Ksenija su osnovci – na kraju i početku ciklusa – priča za „Magazin” šestostruka majka.

Mnogi misle kako je ključ za višečlanu porodicu besprekorna organizacija, red i disciplina, ali i nije baš tako. Priznaje da nije imala neku posebnu unapred smišljenu, efikasnu taktiku i strategiju u odgajanju dece. Prvo dete dobili su kao mlad bračni par u stanu rođaka njenog supruga.

Usledile su selidbe i iznajmljivanje stanova, a do najmlađe Ksenije živeli su na Novom Beogradu u 56 kvadrata. Tek kasnije smestili su se u kuću u Sremčici koja je po meri ove porodice. Ljiljanini roditelji Mile i Mira s bratom Mladenom odselili su se u Australiju kada je Konstantin, prvi sin, imao oko godinu dana. Nisu bili tu da prate kako unuci rastu i pomažu u tome, ali su iz daleke zemlje pomagali kako finansijski, tako i dubokom verom u mlade ljude koji su se odlučili za život koji, činilo se, prevazilazi njihove snage.

Manjak prostora diktirao je i ponašanje, ali je i doveo do njihove neverovatne bliskosti i povezanosti.

– Bio je to izazov za sve nas, ali deca se danas rado sećaju mnogih detalja. Bilo je svega, pa i nervoze, ali oni pamte to zajedništvo, jer smo praktično stalno bili tu jedni uz druge. U šali kažem da sam decu odgajila u kušet kolima: to je bila spavaonica, krevet na sprat i preko puta njega još jedan. U dnevnom boravku bili smo mi ostali – priseća se.

Ljiljana je studirala psihologiju i usklađivala obaveze oko dece.

– Dečje potrebe nisu uvek iste u isto vreme. Jedni treba da spavaju, neki da rade domaći... S nekim bi samo trebalo da se poigram, da ih prošetam, ali nema ko da pristavi ručak koji treba da sačeka decu – kaže Jelena i priča kako se sve dovijala: obuče decu, spremi ih, spusti ispred zgrade i otrči kući da pripremi bar deo ručka, pa onda odmah trči dole s njima. Najviše se tada oslanjala na kćerku koja je bila drugi, treći razred – ona je čuvala ostale.

Često danas o najstarijoj ćerki kaže da je od malih nogu naučila da čuva decu, što danas radi uz fakultet.

U prelomnim i kritičnim fazama nesebična pomoć i podrška dolazile su od svekrve Jelke – bila bi tada s njima, iako živi u Čačku. Polaganje ispita uz podizanje dece takođe je bilo uz njenu podršku. Ljiljana priznaje da se tek od četvrtog deteta „osmelila” da prizna kako joj je potrebna kontinuirana pomoć, najpre jednonedeljna, kasnije i dva, pa i tri puta nedeljno. U pomoć je priskočila tetka Bosa, majčina najmlađa sestra. Deca čak nisu ni sve vreme išla u vrtić, jednostavno bilo je lakše da jedni drugima prave društvo kod kuće.

I naravno, uvek je tu bila podrška supruga.

– Njegov posao svi smo doživljavali kao službu, služenje i prinošenje Svetom Savi, Svetom Simeonu, a Hilandar je bio sveprisutan u našem domu – kaže ona.

Diploma posle četvrtog deteta

Studirala je dugo iz raznih razloga, ali je bila istrajna. Imala je faze pada, ali je naučila da radi svaki dan pomalo. Bilo je dana kada je sedela, dojila i čitala postere koje je lepila po kući. To je bila taktika, jer nije želela da odustane.

– Završila sam fakultet posle četvrtog deteta. Imala sam 24 godine kad sam se udala i počela da rađam decu. Prekretnica mi je bila kad sam rodila najstariju ćerku, ona je bila drugo dete. Velika podrška bila mi je Olgica, mama s kojom sam se upoznala u porodilištu. Ona je bila na studijama medicine i već posle dva meseca počela je da sprema ispite. Bila sam u šoku. Pitala sam je kako uspeva, i pošto smo mi verujuće porodice, lepo mi je objasnila. Treba da se uči svakoga dana, nekada sat, nekada samo pola, uz obraćanje: evo tebi, Bože dragi, ja toliko mogu. A, kada budem spremna, prijavim ispit – objašnjava Ljiljana model koji se pokazao uspešnim, jer je diplomirala 2007. posle 14 godina studiranja.

Pohvalila se kako su Olgica i ona diplomirale gotovo u isto vreme. Zajedničko im je i to da obe imaju šestoro dece, a Olgičin suprug je sveštenik.

Ljiljana otkriva jednu divnu istinu: da porodica postaje svaki put nova porodica s novim rođenjem deteta. Za partnere, a onda i za svako dete menjaju se uloge, veze, odnosi, uspostavlja se nova hijerarhija. Naravno, prinova u porodici je uvek iznova i test za sve članove.

– Svako dete je na svoj način to proživljavalo. Pamtim kad sam rodila Milicu, treće dete, a Jelena je imala dve godine i navikla je da se zajedno uspavljujemo. Beba koju je trebalo dojiti to je promenila pa bi se Jelena sklupčala kod nogu sa svojim jastukom i spavala. Nije bilo lako, ali sada kada su odrasli, svi su blagodarni što imaju jedni druge – kaže naša sagovornica.

Dok je odgajala decu i studirala, Ljiljana je dosta čitala duhovnu literaturu, bila je na razmeđi između duhovnosti i psihologije. Iskreno kaže da joj istine iz udžbenika o ljudskoj prirodi nisu pomogle.

– Psihologija mi nije mnogo pomogla u mojoj porodici. U nekim trenucima, da nisam crkvena, upala bih u neki doživljaj bezizlaznosti. Bilo je situacija kada nisam reagovala adekvatno, što je bila posledica različitih faktora: umora, previše informacija, nemoći, pa i neznanja. Dogodilo se da sam tokom jedne trudnoće, prateći šta na televizoru gledaju moja deca, tada od 9, 6, 4 i 2 godine –  uzela makaze i presekla kabl uključenog TV. Od tada do danas nemamo TV u kući. To je bio impulsivan, ali pravi potez – uverena je naša sagovornica.

Sistem ranog čitanja

Posle diplomiranja Ljiljana je radila u jednom logopedskom centru, a 2012. rodila se ideja o ranom čitanju. Čitala je i proučavala postojeće teorijske modele, istraživanja, didaktička rešenja i pet godina potom ideja je sazrela. Ljiljana je osmislila Algo sistem, autentičan način učenja početnog čitanja. Inspiracija joj je bio princip „kontrole greške” iz Montesori modela, zatim je krenula od istraživanja slovarica za koje misli da uče pogrešno decu slovima i čitanju uz pogrešan princip koji izjednačuje slovo i reč (A – avion, B – balon...). Sistem se sastoji od kartica i smislenih crteža i posebnih, pažljivo osmišljenih koraka kako deca kroz igru, a na pravilan način već u ranom uzrastu nauče da čitaju. Ljiljana veruje da je definisani start pomeren na prvi razred zakasneo, jer je, po njoj, pravo vreme između 4,5 i 5,5 godina, najkasnije u šestoj godini.

Model je proveren i istraživanjima, u saradnji s Katedrom za kogniciju Filozofskog fakulteta u Beogradu, na čelu s prof. dr Vanjom Ković.

Šta je važno u životu

Ljiljana poručuje da je porodični život i podizanje dece zajednički podvig svih članova koji se unutar ovog okrilja uče svemu onome što je za život važno. A to je da sačekaju, odlože svoje potrebe zarad potreba drugih koje su možda prioritetnije. Da se založe za sebe, nauče da iskažu svoje potrebe, da se posvađaju, ali i rešavaju konflikte. Da uvaže drugoga, da poslušaju, ali se i izbore za nešto što im je važno. Ali, pre svega – da se uče ljubavi i da sleduju istini – a to je za ceo život. U svemu tome, važna je supružanska privrženost, razumevanje i zajedničko nošenje tereta.

Ljiljanin suprug radi u Zadužbini manastira Hilandar.

„Znali smo da kroz njega, svi mi kao porodica, učestvujemo u nečem važnom, posebno posle strašnog požara koji je zahvatio Hilandar 2004. godine. Doživljavala sam da imamo Božji blagoslov i naklonost, jer je svaki član na neki način saučestvovao u tom služenju. I samu ideju, vezanu za očuvanje ćirilice i čitalačke reči kroz Algo sistem doživljavam kao dar i blagoslov Svetoga Save – kaže ona.