Hodočašće u Hilandar

S velikom radošću, većina prvi put, pošli smo na hodočašće u manastir Svetog Save, u Svetu carsku srpsku lavru Hilandar. Odnedavno se u manastiru može ostati samo jedan dan, jer takva su sada pravila. Ne može više, osim ako se ne radi o nekom izuzetnom razlogu. Mi takav razlog nismo imali, ali zato smo imali više vremena za bezbrižno druženje spajajući duhovno i turističko.

U zoru smo stigli u Solun. Primetili smo da nije više tako lep. Pogotovo je njegova periferija sumorna. Ima puno zapuštenih lokala i automobila. Na ulicama je mnogo vozila, posebno motocikala. Nesnosna buka. Što bi rekao Sveti Pajsije Svetogorac, čiji ćemo grob kasnije posetiti: „Naše doba je doba senzacionalizma i halabuke.”

Prvo poseta Zejtinliku

Uputili smo se najpre na srpsko vojničko groblje na Zejtinliku. Nije nas dočekao legendarni čuvar groblja Đorđe. Skoro se upokojio.

Nakon odlaska iz zemlje, u srcu Soluna to je bio naš prvi susret sa Srbijom i Hilandarom. Jer, pri izgradnji groblja korišćeni su kamen, granit i cement iz Srbije, a oko grobova naših ratnika posađeni su čempresi iz Hilandara. Čak su i klupe napravljene od kvalitetnog drveta iz ogromnih šuma hilandarskog manastira.

Posle molitve za duše upokojenih srpskih ratnika, pošli smo u manastir Svetog Jovana Bogoslova, tridesetak kilometara od Soluna, da se poklonimo grobu svetog Pajsija Svetogorca. Jedan je od najvećih svetogorskih duhovnika prošlog veka. Skoro da je bio naš savremenik. Upokojio se 1994. godine. Dugo smo čekali u redu pred njegovim grobom i tek nakon četrdesetak minuta mogli smo da mu se poklonimo i pomolimo.

Vratili smo se u Solun. Posetili smo, između ostalog, i Crkvu Svetog Dimitrija Solunskog i celivali njegove svete mošti. I ovom svetitelju, koji se mnogo proslavlja kod nas, uputili smo tople molitve za duhovno i telesno zdravlje kako za nas, tako i za naše bližnje.

Iz Soluna, za sat i po vožnje, stigli smo u luku Uranopolis (Nebeski grad). U kancelariji Svete Gore uzimamo „dijamonitirion”, ulaznu vizu s našim ličnim podacima koja je obavezna za sve hodočasnike. Za odrasle košta 25, a za monahe, studente i decu 10 evra. Karta za trajekt je 9 evra.

Do hilandarskog pristaništa Jovanjica plovidba je trajala sat i i po. Sve vreme bili smo na palubi, razgledali svetogorsku obalu i priobalske manastire. Pritom smo hranili i galebove. Naizgled, brzo smo stigli u hilandarsko pristanište Jovanjica. Do manastira, udaljenog desetak kilometara, odvezao nas je minibus.

U manastirskoj gostoprijemnici najpre dobijemo posluženje: crnu kafu s ratlukom, čašu vode i čašu rakije. Ovo je običaj u svim svetogorskim manastirima. Naravno, vi ne morate da popijete rakiju ako ne želite. Mi smo svi popili. Prija kada ste umorni.

Dobili smo svoje krevete u mazgari. To je velika prostorija s preko četrdeset kreveta, u kojoj su nekada boravile mazge, a sada mi hodočasnici. Naravno, prostorija je preuređena, čista, s kupatilom.

Odlazimo u portarnicu (portar je onaj koji vodi računa o manastirskoj kapiji) i dežurnom monahu (portaru) dajemo listiće s imenima živih i upokojenih za koje će se hilandarski monasi moliti na Svetoj liturgiji. Nije obavezno, ali je preporučljivo da se pritom priloži i nešto novca, onoliko koliko se može.

Ovde se dobija i kozlac, preparat protiv raka, kao i zrno grožđa za porod s vinove loze Svetog Simeona Mirotočivog. U poslednje vreme potražnja za ovim preparatima je neobično velika i monasi jedva uspevaju da ih svakom hodočasniku daju. Svi iz naše grupe koji su zatražili kozlac ili zrno grožđa za porod dobili su od dežurnog monaha.

U Hilandaru je sve podređeno služenju Bogu, pa prema tome i čoveku. Bogosluženja su neprestana od ponoći do jutra isključivo na crkvenoslovenskom jeziku. Na Svetoj Gori se koristi vizantijsko merenje vremena. Oko dva posle ponoći počinje bogosluženje, a pred zoru je Sveta liturgija kao centralno mesto svakog pravoslavnog bogosluženja. Molitve se nastavljaju i u toku dana. Dakle, Bogu se neprestano uzdiže molitva.

Svi u grupi su se spremali za Sveto pričešće, a oni koji se nisu ispovedali u Srbiji morali su u manastiru. Nije lako reći duhovniku svoje grehove, pa i one najmanje, a kamoli teže. Ali to se mora kako bi pričešće delovalo u cilju ozdravljenja i spasenja duše i tela. Teško je početi, a kada se počne, to ide kao voda i često nagrnu suze. Duhovnik može da vam postavi i pitanja i pritom vam daje duhovni savet kako da ubuduće ne ponovite taj greh, jer isti gresi često se ponavljaju. Posle ispovesti osećate veliko olakšanje i radost i tada se slobodno prilazi pričešću.

U velikoj trpezariji kralja Milutina iz 14. veka postoji mnoštvo stolova. Naša grupa hodočasnika podelila se na dva stola. I kada je jedna grupa na prvo zvono počela da jede, na drugo uopšte nije reagovala zato što je mislila da se vino pije na dva uzastopna zvona. Pošto su se nešto kasnije oglasila dva uzastopna zvona, oni su se dohvatili vina, ali bilo je kasno. Svi su ustali jer se upravo završio ručak. Ostali su bez vina.

Nešto slično dogodilo se daleke 1998. godine kada sam posetio prvi put Hilandar i pritom tamo bio petnaestak dana. Bila je tada manastirska slava (Vavedenje, 4. decembar). Rekli smo, obrok u manastiru traje vrlo kratko, nema vremena za prejedanje i uživanje u hrani. Pošto je bila slava, mislio sam da će ručak trajati duže. Na stolu je bila čorbica, salata, dve pečene morske ribe i vino. Počeo sam polako da jedem čorbicu i salatu. Kada sam počeo da čistim ribu, usledila su dva uzastopna zvona. Završen je ručak. Ustao sam i sažaljivo gledao u ribu. Sutradan smo za ručak imali isto jelo. Čim se oglasilo prvo zvono, odmah sam krenuo da jedem ribu, za čorbu nisam imao vremena.

Nakratko smo otišli do još jednog hilandarskog pristaništa ili, kako se još kaže, do arsane Svetog Vasilija. Do ovog pristaništa se dolazi iz gradića Jerisosa. Nalazi se na severnoj obali Svete Gore, na dva kilometra od manastira. Na samoj morskoj obali, nedaleko od pristaništa, nalazi se i skit Svetog Vasilija ili skit Hrusija kako se drugačije kaže. U njemu nema monaha.

S pristaništa krenuli smo ka grčkom manastiru Esfigmenu i na pola puta sreli jerođakona Valerija iz Ukrajine. I on je pošao u Esfigmen. Tamo je planirao da ostane dan-dva, a zatim da obiđe Hilandar, pa onda dalje. Želja mu je bila da pešice obiđe sve svetogorske manastire, a potom da se vrati u Ukrajinu. Usput smo pričali o najobičnijim duhovnim stvarima.

Dakle, Esfigmen je u neposrednoj blizini Hilandara. Kao i svi svetogorski manastiri, pod jurisdikcijom je Carigradske patrijaršije. Osoben je po mnogo čemu. S mora se na njegovim zidinama može pročitati poruka „Pravoslavlje ili smrt”. To je njihov moto kojim se rukovode. Već decenijama kritikuju carigradske patrijarhe zbog ekumenizma ili, drugim rečima, zbog molitvenog opštenja s Vatikanom i papom.

Manastir je pod stalnim pritiskom carigradskog patrijarha Vartolomeja Prvog i grčke policije koji žele da isele monahe iz ovog manastira i dovedu sebi lojalne monahe. Zato je Carigradska patrijaršija paralelno osnovala Novi Esfigmen kao konkurenciju starom. Ovde se monasi pogrdno nazivaju i zilotima (revnitelj za veru) u smislu fanatizma i ekstremizma. Inače, ovi monasi su veoma skromni, mnogo rade i mole se i njihove odežde su izbledele i u zakrpama, gotovo da su u ritama.

U poslednjih desetak godina grčka policija je više puta držala manastir pod opsadom, ali monasi nisu bili slomljeni. Kapija ovog manastira uvek je zaključana. Obavezno traže pasoš na uvid i primaju samo proverene i dokazane prijatelje. Imaju veliki broj poštovalaca od običnih vernika – Grka i Srba, Rusa i Bugara, upravo tim redom.

Nama su kapiju odmah otvorili. Nas Srbe posebno cene i zbog Esfigmenske povelje despota Đurđa Brankovića, iz 15. veka, kojim je postao novi ktitor manastira. Uopšte, naši srednjovekovni vladari mnogo su pomagali svetogorske manastire. Obišli smo manastir i bili usluženi bezalkoholnim pivom koji oni prave.

Vratili smo se u Hilandar. Pošto smo zakasnili za večeru, a bilo smo mnogo gladni, nas trojica uputimo se pravo u kuhinju, jer je trpezarija bila zatvorena. Za velikim stolom sedeo je monah u iznošenoj, izgužvanoj i flekama zamazanoj mantiji. Znali smo da nije iz Hilandara, došao je sa Karulje. To je najsuroviji deo Svete Gore gde monasi žive sami ili po malim grupama u pećinama ili skromnim skitovima. Oni povremeno obilaze svetogorske manastire da bi se malo okrepili i pojeli kvalitetniju hranu, okupali se i dobili manje pocepanu mantiju ili obuću. Nisu omiljeni u manastirima jer bez dlake na jeziku otvoreno i glasno govore o svim manama na Svetoj Gori. Dakle, pred nama je bio monah Grigorije s Karulje.

Večera za okasnele

Hilandarski monah iz kuhinje prekorno nas je pitao gde smo bili do sada i kazao kako nema ništa za jelo. Okrenuo se i otišao u kuhinju, pa malo posle doneo tri tanjira čorbe i tri parčeta hleba. Milost i ljubav hilandarskog monaha je prevagnula.

Legli smo oko devet uveče, a već u jedan sat posle ponoći ustali i otišli na noćno bogosluženje koje je trajalo do zore i pritom smo se pričestili. Posle ručka trajektom smo otišli do ruskog manastira Svetog Pantelejmona koji je na samoj obali. Obnovljen i prelep. Izgleda u svakom pogledu moćno. Po našem mišljenju, verovatno je najveći i najlepši svetogorski manastir.

Kozlac

Kozlac ili zmijino grožđe (Arum Italicum Mill) lekoviti je prirodni preparat protiv kancera koji se pravi od korena ove biljke. Pripremaju ga hilandarski monasi. Uzima se po jedan komadić ujutro, na prazan stomak, najmanje pola sata pre jela. Lek peče i ne sme se žvakati, već se samo proguta s vodom. Lek se koristi na ovaj način najmanje 15 dana. Preparat je besplatan i daje se svima koji ga potraže. Kozlac se može dobiti besplatno i u zadužbini manastira Hilandara u Beogradu, kod Beogradskog sajma.

Tri zvona u toku jela

U manastiru se jede dva puta dnevno, u ranim jutarnjim časovima (nešto posle završetka Svete liturgije) – to je ručak i u toku popodneva – večera. Treba napomenuti, obrok traje vrlo kratko. U toku ručka postoji prvo zvono – to je znak za početak jela; drugo zvono – znak za pijenje vina i na kraju – dva uzastopna zvona označavaju kraj jela.

Mnogo toga da se vidi

Puno toga treba videti u Hilandaru: manastirsku riznicu, ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice, vinovu lozu Svetog Simeona Mirotočivog, bunar i pirg Svetog Save, krst i maslinu cara Dušana, pirg kralja Milutina, manastirske plantaže – vinograde, voćnjake i maslinjake, pristanište i skit Svetog Vasilija...