Hronični umor nije umišljena bolest

Za hronični umor godinama se verovalo da nije nikakva prava bolest, ni dijagnoza, već umišljena kombinacija psihosomatskih tegoba. Ljudi koji su se žalili na iscrpljenost koju ne otklanja ni san, a pogoršava i najmanja fizička aktivnost – dobili su najzad i medicinsku pažnju i zvaničnu dijagnozu. Prošle nedelje američki medicinski zvaničnici objavili su prvu nacionalno reprezentativnu procenu da 3,3 miliona odraslih u SAD ima sindrom hroničnog umora, odnosno mijalgični encefalomijelitis. Konačno je ova bolest dobila i svoju šifru G93.3. Dakle, priznata je i nije umišljena.Iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti, najvažnije medicinske ustanove u SAD, saopšteno je da je ovaj broj veći nego što su prethodne studije nagoveštavale, a na to povećanje broja uticao je i produženi (ili dugi) kovid. „Ovo stanje, očigledno je, ne spada u kategoriju retkih bolesti”, poručila je dr Elizabet Anger, jedna od koautora izveštaja, prenosi agencija AP.Za hronični umor tipičan je osećaj teške iscrpljenosti, koji traje najmanje šest meseci i takvoj osobi pomaže samo pasivan odmor u krevetu. Pacijenti se žale i na bolove u celom telu, maglu u mislima i tegobe koje se pogoršavaju nakon neke fizičke aktivnosti, posla. Ne postoji specifičan lek za njeno lečenje, niti laboratorijski test krvi za otkrivanje, niti bi skener bio od pomoći da se brzo postavi dijagnoza. Lekari nisu mogli da utvrde uzrok tegoba, mada su istraživanja sugerisala da je verovatno reč o prolongiranoj, produženoj reakciji tela na infekciju ili na nešto drugo što je aktiviralo imuni sistem.

Još pre 40 godina zabeleženi su prvi slučajevi u Njujorku, Nevadi... Lekari su bili skloni da tegobe ocenjuju kao psihosomatske, često su sindrom hroničnog umora pogrdno nazivali kao „jupi grip”. Neki lekari ni danas o tome ne misle drugačije. Zato su pacijente doživljavali kao hipohondre, anksiozne i depresivne.

Novi izveštaj centra u Atlanti zasnovan je na anketi 57.000 odraslih osoba u SAD tokom 2021. i 2022. godine. Učesnici su odgovarali na pitanje da li im je lekar ikada rekao da imaju mijalgični encefalomijelitis, odnosno sindrom hroničnog umora i da li ga još uvek imaju. Samo oko 1,3 procenta odgovorilo je potvrdno na oba pitanja. Tako su stigli do broja od neverovatnih 3,3 miliona osoba koje u SAD imaju ovaj sindrom.

 Istraživanje je takođe pokazalo i da je sindrom mnogo češći kod žena nego muškaraca, što su potvrdile ranije  manje studije. Zanimljivo je da je studija utvrdila da sindrom hroničnog umora češće prijavljuju siromašni, a retko imućni ljudi. Ranije pogrešne procene o pravom stanju stvari kod sindroma hroničnog umora mogu da budu rezultat i toga što siromašniji ljudi teže stižu do lekara, kao i to da im se nije verovalo da su stvarno umorni, toliko da ne mogu da odlaze na posao i rade.

Danijel Klauv, direktor Centra za istraživanje hroničnog bola i umora Univerziteta u Mičigenu, rekao je novinaru AP i da je samo mali broj ljudi koji pate od hroničnog umora dobio dijagnozu. Jednostavno, u Americi, a verovatno i drugim zemljama sveta to nikada nije bila klinički popularna dijagnoza, jer nema ni lekova za nju, pa niko na njoj ne može da zaradi. Osim toga ne postoje ni protokoli, odnosno vodiči za lečenje. Posebno zanimljivo je da je pandemija kovida 19 bacila novo svetlo na, zapravo, stari sindrom hroničnog umora: među onima koji su dobili ovu dijagnozu mnogo je pacijenata s takozvanim dugim ili produženim kovidom, podsetili su zvaničnici Centra za kontrolu bolesti. Dugi kovid je po definiciji stanje koje traje nedeljama, mesecima pa i duže posle preležane korone. Čak se veruje da je reč o istoj bolesti, ali mnogo bolje zvuči kada neko kaže da ima produženi kovid nego sindrom hroničnog umora. Kao i uvek, predrasude dugo ostaju prisutne, čak i kada se dogodi da budu odbačene.