Žorž Fejdo je besmrtan

Rođen u Parizu, u kući oca pisca i Žorž Fejdo i sam se rano zainteresovao za pisanu reč, pozorište i glumu, pisao je pozorišne kolumne, režirao svoje (i tuđe) komade, slikao, glumio, ali bio i strasni kockar, ljubitelj raznih avantura, pa i kolekcionar dela impresionističkih slikara s kojima se družio. Započeo je s dramskim monolozima i jednočinkama, a onda je usledio niz dela koja su mu donela veliki uspeh: Krojač za dame, Gospodin lovac, Hotel „Slobodan promet”, U sosu, Ćuran, Dama iz Maksima, Buba u uhu, Ne šetaj se gola... I tako 39 drama za 35 godina književnog rada. Odbijen 1926, već 1941. ulazi na repertoar pozorišta, uprkos štampi, koja često zamera režiserima na jednostavnosti, uzdržljivosti pojedinih postavki, govoreći kako „pokreću mašinu na prazno”, Fejdo opstaje zahvaljujući aplauzima publike i postaje besmrtan. Postavlja se pitanje koliku slobodu Fejdoova dela mogu imati. Kostimi, ambijent i muzika aktuelizuju komad, a da pritom ni zapeta ne sme da se pomeri. Skoro sva ova dela i danas se izvode. Fejdo kao autor vodvilja bio je samouk, ali je u svakoj prilici slušao i upijao različite priče, porodične, kafanske i glumačke, čitao različite pozorišne komade, beležio i mnogo i stalno pisao. Njegove komade odlikuju zanimljivi zapleti, šaljivi monolozi, zabavni i duhoviti obrti i dosetke, komične situacije, radost igre i zbog svega toga je jedan od najomiljenijih pozorišnih autora, kako publike, tako i režisera, nazivan „kraljem vodvilja”. Njegova Buba u uhu, nastala 1907. godine, i danas je na repertoaru mnogih pozorišta, u Parizu se sada igra na sceni Komedi fransez, u Sali Rišelje, osnovanoj 1680. godine naredbom kralja Luja Četrnaestog i prvom predstavom, Rasinovom Fedrom.

Ova predstava postavljena je septembra 2019. i biće na repertoaru Komedi fransez do prvog januara 2024. godine. Režiju potpisuje Lilo Baur (1958), švajcarska glumica koja je dugo sarađivala s Piterom Brukom, jednim od najpoznatijih režisera 20. veka. Glumila je u pozorištu i na filmu, a širom sveta postavlja različite komade i operske predstave, a u Komedi fransez sarađuje s trupom ovoga pozorišta. Igra se u nekoj vrsti matinea, od 14 časova, pred prepunom salom. „Naša” Buba u uhu igrana je 44 godine ili 1.600 puta na sceni JDP, od 1971, kao diplomska predstava Ljubiše Ristića. Kroz predstavu je prošlo desetine glumaca, neki su prerano završili ovozemaljski život, neke je put odveo na druge strane, ali od prvog do poslednjeg izvođenja ostala je čuvena „četvorka”, Rada Đuričin, Branka Petrić, Vlasta Velisavljević i Nikola Simić. Naša predstava je življa, dinamičnija, ima više pokreta, jurnjave i trčanja, pa je zato možda i smešnija.

Zanimljivo je da je u ovoj „francuskoj Bubi” rediteljka Lilo Baur sidro smešta u 1960, van uobičajenog pariskog ambijenta, sa svim odlikama stila toga vremena, elegancije, garderobe, opreme stana i hotela, takođe i izborom muzike. Izmeštena je na planinu za vreme Božića, podvlačeći tako ekskluzivitet boravka u nekom skijaškom centru, asocirajući na oduševljenje, bogatstvo, ali i veću šansu da ljubavnici ne budu lako otkriveni. Tu je i veliki prozor kroz koji se neposredno vidi sneg i skijaši koji kraj njega na skijama nehajno prolaze. Time se postiže kontrast vruće–hladno, odnosno između spoljašnje prijatnosti i sklada zimskog pejzaža i histerije u apartmanu.

Žorž Fejdo je poživeo samo 56 godina, ali burnih. Na groblju Monmartr, trećem po veličini u Parizu, posle Per Lašeza i Momparnasa, avenija br. 30, spava večnim snom u društvu velikana: Emila Zole i Alfreda de Vinjija, Stendala i Dime Sina, Debisija i De Liba, Edgara Dege i Fukoa, Ofenbaha i braće Gonkur, ali i Dalide i Nižinskog... Ovo je mesto večne tišine i neobične lepote, gde život stoji, a sećanja žive. Pariz je poznat po umetnosti gotovo svega, pa čak i smrti i žalosti. Groblja su tako postala poetična mesta, muzeji na otvorenom, gde se svi putevi sastaju. Groblje Monmartr prostire se na preko 10 hektara, šćućureno je na padini brežuljka Monmartr, sa 21.500 grobnicom i divnim parkovskim drvećem i staništem raznih ptica i divljih mačaka. Uređeno je na mestu nekadašnjeg napuštenog kamenoloma gipsa, u vreme Francuske revolucije u njegovim šupljinama bile su masovne grobnice. Ovo novije otvoreno je 1798. godine. Preko jednog dela groblja od 1888. godine prelazi metalni gradski most Kolenkur, s koga se može baciti pogled na jedan deo ovog neobičnog groblja, kao pokušaj bekstva u mir i tišinu.