U današnje vreme, više od sto godina od kako su Marija i Pjer Kiri otkrili radijum, čak je i najšira javnost svesna potencijalne opasnosti povezane sa izlaganjem ljudskog tela radioaktivnim elementima. Ipak, u prvim godinama posle ovog velikog otkrića, naučnici i njihovi savremenici koji su bili pioniri u istraživanjima radioaktivnosti sve do sredine 40-ih godina prošlog veka, malo toga su razumevali u vezi sa njenim kratkoročnim i dugoročnim efektima na zdravlje.

Pjer Kiri je voleo da primerak radijuma čuva u džepu,⁠ kako bi mogao lako da demonstrira njegov sjaj i toplotu znatiželjnicima. Čak je jednom prilikom vezao ampulu sa svoju golu ruku na deset sati, kako bi proučavao čudan način na koji radijum bezbolno pali kožu.

Marija Kiri je, sa druge strane, držala ampule radijuma pored svog kreveta, jer joj se dopadalo kako sijaju u mraku. Kao posvećen istraživač, ona je svakodnevno u improvizovanoj labotratoriji, bila okružena raznovrsnim radioaktivnim materijalom.

Posle redovnog rukovanja sa primercima radijuma, bračnom paru Kiri su počele da se tresu ruke, na koži šaka su se pojavile rane, a zglobovi na rukama su počeli da pucketaju.
Pjerov život se tragično prekinuo 1906, a u vreme smrti je patio od stalnih bolova i umora. Marija je, takođe, imala slične simptome, dok joj nisu dijagnostikovali uznapredovalu leukemiju 1934. godine. Oni ni u jednom trenutku nisu razmatrali mogućnost da je njihovo veliko otkriće, upravo bilo uzrok njihovih bolova, bolesti i smrti.

Sve beleške iz laboratorije slavnog para naučnika su i dalje toliko radioaktivne, da nisu bezbedne za proučavanje.

Porodica Nobelovaca

Pjer i Marija Kiri bili su francuski naučnici koji su proučavali radioaktivnost i otkrili dva nova hemijska elementa: polonijum i radijum. Zajedno sa Anrijem Bekerelom, dobili su Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine za svoja otkrića u oblasti radioaktivnosti.

Marija Kiri je, takođe, dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1911. godine za izdvajanje elementarnog radijuma. Ona je jedina žena koja je dva puta dobila Nobelovu nagradu.

Pjer i Marija Kiri su se upoznali 1894. godine na Univerzitetu Sorbona u Parizu, gde je Pjer bio profesor fizike, a Marija studentkinja. Venčali su se 1895. godine i zajedno radili u laboratoriji na istraživanju radioaktivnih supstanci. Pjer je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1906. godine, a Marija je nastavila njihov rad i postala prva žena koja je postala profesor na Sorboni.

Pjer i Marija Kiri su doprineli razvoju nauke i medicine svojim otkrićima i primenom radioaktivnosti u lečenju raka. Njihova ćerka Iren Žolio-Kiri je, takođe, dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. godine, zajedno sa svojim suprugom Frederikom Žolioom, za otkriće veštačke radioaktivnosti.