Nisu sve anemije iste
(Printscreen)
Umor koji ne prolazi ni posle odmora, vrtoglavica prilikom ustajanja, bledilo lica i osećaj nedostatka snage često se pripisuju ubrzanom načinu života. Međutim, iza ovih naizgled bezazlenih simptoma ponekad se krije ozbiljniji zdravstveni problem koji zahteva pažnju. Organizam nam na suptilan način šalje signale da nešto nije u ravnoteži, a jedan od najčešćih razloga za takvo stanje jeste poremećaj u sastavu krvi.
Krv ima ključnu ulogu u snabdevanju svake ćelije kiseonikom, a kada taj mehanizam oslabi, posledice se osete u celom telu. Upravo zato je važno razumeti šta se dešava kada broj crvenih krvnih zrnaca ili količina hemoglobina nije dovoljna.
Malokrvnost ili anemija je stanje kada nema dovoljno zdravih crvenih krvnih zrnaca ili hemoglobina u krvi, što dovodi do smanjenog prenosa kiseonika u telu.
Anemija može imati različite simptome i uzroke, a jedan od najčešćih je nedostatak gvožđa. Gvožđe je mineral koji je neophodan za proizvodnju hemoglobina. Ako se ne unosi dovoljno gvožđa hranom ili ako se gubi previše krvi zbog krvarenja ili ako se gvožđe ne apsorbuje dobro u crevima, može doći do malokrvnosti uzrokovane nedostatkom gvožđa. Ova vrsta anemije se naziva sideropenična anemija i najčešće pogađa žene, decu i ljude sa hroničnim bolestima.
Hemoglobin nosi kiseonik
Hemoglobin je protein bogat gvožđem, koji se nalazi u crvenim krvnim zrncima. On je od vitalnog značaja za prenošenje kiseonika iz pluća do tkiva i organa. On, takođe, prenosi ugljen-dioksid iz tkiva nazad u pluća.
Ako je nivo hemoglobina nizak, telo ne dobija dovoljno kiseonika i javljaju se simptomi kao što su umor, slabost, bledilo, vrtoglavica, lupanje srca i otežano disanje.
Neki uobičajeni uzroci niskog hemoglobina mogu biti značajan gubitak krvi, nedostatak gvožđa, vitamina B i folata, oboljenje bubrega, hipotireoza, bolesti pluća i pušenje.
Međutim, nisu sve anemije uzrokovane nedostatkom gvožđa. Postoje i drugi faktori koji mogu uticati na smanjenje ili oštećenje crvenih krvnih zrnaca ili hemoglobina, kao što su:
Nedostatak vitamina B12 ili folne kiseline, koji su, takođe, potrebni za stvaranje crvenih krvnih zrnaca. Ova vrsta anemije se naziva megaloblastna anemija i može biti posledica loše ishrane, bolesti creva ili poremećaja imunog sistema.
Nasledni poremećaji koji utiču na oblik, veličinu ili funkciju crvenih krvnih zrnaca ili hemoglobina, kao što su talasemija, anemija srpastih ćelija ili sferocitoza. Ova vrsta anemije se naziva hemolitička anemija i može izazvati razgradnju crvenih krvnih zrnaca u krvotoku ili slezini.
Hronične bolesti koje ometaju proizvodnju crvenih krvnih zrnaca u kostnoj srži, kao što su infekcije, upale, leukemija, kancer, HIV, bolesti bubrega ili reumatoidni artritis. Ova vrsta anemije može biti posledica smanjenog lučenja hormona eritropoetina, koji stimuliše stvaranje crvenih krvnih zrnaca.
Malokrvnost kroz vekove
Malokrvnost je bila veoma česta pojava u ljudskoj istoriji.
Bila je poznata još u starom Egiptu, gde su je nazivali „bolest srca”. Egipatski lekari su lečili malokrvnost tako što su pacijentima davali hranu bogatu gvožđem: meso, jaja, mleko, sir, med, pivo i vino. Koristili su, takođe, biljne lekove, kao što su kopriva, beli I crni luk i smokve.
U staroj Grčkoj, Hipokrat, otac medicine, opisao je malokrvnost kao „bolest žutice”. On je smatrao da je uzrok anemije poremećaj u jetri, koja je odgovorna za proizvodnju krvi. Hipokrat je preporučivao lečenje malokrvnosti tako što bi se pacijentima davali laksativi, klistiri, stavljale pijavice i puštala krv. On je, takođe, savetovao da se izbegavaju namirnice koje sadrže gvožđe, kao što su meso, riba, jaja i sir.
U srednjem veku, malokrvnost je bila povezana sa religijom i magijom. Neki su verovali da je malokrvnost kazna od Boga za grehe, dok su drugi smatrali da je to posledica uroka, veštičarenja ili vampirizma. Lekari su lečili malokrvnost tako što bi pacijentima davali razne napitke, meleme, praškove i amajlije, koji su sadržali životinjske, biljne i mineralne sastojke. Neki od ovih sastojaka su bili veoma opasni, kao što su arsen, živa, olovo i antimon.
U 17. i 18. veku, malokrvnost je bila poznata kao „zelena bolest” ili „hloroza”, jer je jedan od simptoma bio bledo-zelenkasta boja kože. Ova vrsta malokrvnosti je uglavnom pogađala mlade devojke, koje su bile pod stresom, depresivne ili nesrećno zaljubljene. Lekari su lečili hlorozu tako što bi pacijentkinjama davali gvožđe, kalcijum, magnezijum, cink i druge minerale. Savetovali su im, takođe, da se više kreću, da se izlažu suncu, da se bave muzikom, plesom i ljubavlju.
U 19. i 20. veku, malokrvnost je bila povezana sa siromaštvom, neishranjenošću, zaraznim bolestima i zagađenjem. Mnogi ljudi su patili od anemije zbog nedostatka higijene, loših sanitarnih uslova, neadekvatne zdravstvene zaštite i nedostatka obrazovanja. Lekari su lečili malokrvnost tako što bi pacijentima davali gvožđe, folnu kiselinu, vitamin B12 i druge vitamine. Davali su im i transfuzije krvi, antibiotike i vakcine.
Danas, malokrvnost je i dalje globalni zdravstveni problem, koji pogađa oko 1,6 milijardi ljudi širom sveta, uglavnom žene i decu. Malokrvnost može imati ozbiljne posledice po zdravlje, kao što su slabljenje imuniteta, povećan rizik od infekcija, komplikacije u trudnoći i prilikom porođaja, smanjenje radne sposobnosti i kvaliteta života. Međutim, anemija se može sprečiti i lečiti pravilnom ishranom, suplementacijom, prevencijom i lečenjem uzročnih bolesti.