Srećna Nova i poslovna i pravoslavna

Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka dvostruki doček Nove godine postao je opšti beogradski običaj. Prvo se čekala „poslovna”, a trinaest dana kasnije pravoslavna Nova godina.

Ali, listajući stranice „Politike” iz predratnog vremena stiče se utisak da su najveseliji dočeci bili sredinom dvadesetih da bi iz godine u godinu lokali i kafane postajali sve prazniji.

Novu 1939. godinu ,svedočio je reporter „Politike”, dočekalo je malo sveta., ali po mnogim kafanama bilo je veselo, posebno u onim renomiranim s gurmanlucima i dobrim pićem. U centru je svuda bilo puno. U takozvanim „malograđanskim kafanama” (tako su starosededoci prozvali kafane u kojima svake noći dočekuju Novu godinu) zabavljalo se neusiljeno, od srca, uz sevdalinke, narodna kola i miris luka i ražnjića s ćevabdžijinog roštilja.

Dame u krinolini

Senzacija večeri, kako piše reporter „Politike” bile su dame koje su se  u Aero–serklu pojavile u  pravim pravcatim krinolinama

„Kroz otmenu publiku prostrujalo je :

To je moda koja je lansirana u Londonu prilikom prijema u jednoj stranoj ambasadi…

I, čim je ta vest stigla čak iz Londona do nas, prispela je i prva mustra, i preksinoć je u klubu, desetak dama (već!) bilo u krinolinama…I baš zato što su dame držale svoje krinoline na obručima od žica, njihova pojava je bila najveća atrakcija za svu ostalu publiku”.

Ali, iako su izgledale dražesno, reporter „Politike” primećuje i da su bile  mučenice novogodišnje noći, baš kao i pratioci.

„Nijedna  nije smela da sedne, a u igri, naročito u „Lambet–voku” ne zna se ko je bio veći mučitelj, one ili kavaljeri u fraku, jer prići sasvim blizu dami, bilo je nemogućno...”

U hotelima i restoranima organizovan je izbor mis večeri, na tomboli su se dobijale besplatne  avionske  karte do Splita ili Skoplja, ali i drva i ugalj za ogrev. Udruženje profesionalnih trenera i džokeja priredilo je familijarnu zabavu sa džokejskim atrakcijama i trkama , dok su na zabavnom repertoaru u hotelima i domovima bili balerine, komičari, radio pevači. Ostalo je zabeleženo da je u Ratničkom domu gostovao ansambl Narodnog pozorišta na čelu sa ljubimicom Beograda g–đom Žankom Stokić.

Drugi centar proslave , bučan i vedar,  bila je Slavija sa svojim starim lokalima i svojom starom publikom. Tu na Slaviji istovremeno se i završavalo novogodišnje veselje.

„Dalje ga nije bilo, kao da je neko uzeo, pa postavio granicu  s tim da je niko u novogodišnjoj noći ne sme preći…Periferija je spavala dok se centar sa svojim pretsobljima Slavijom, Savamalom i Dorćolom još veselio”.

Prvi jutarnji osvit „Politika” je ovako opisala :“Jutro prvoga dana u Novoj godini zateklo je opet kafane i klupske dvorane pune izgaženih konfeta i serpentina. I garderobe sa zaboravljenim kaljačama, čak i sa zamenjenim krznenim bundama, kaputima i šeširima…

A trinaest dana kasnije?

Podvala u krofni

Dok je prvu novogodišnjoj noći slavio centar grada, za doček pravoslavne oživela je periferija.

„Pravoslavna Nova godina kao da ne smenjuje samo svoju kalendarsku posestrimu.Ona smenjuje i publiku. Dve nove godine imaju i dva svoja zasebna sveta. Jedan se zabavlja po kalendaru – u centru, a drugi  po pravoslavlju – na periferiji. ”

U predgrađu Petra Mrkonjića pravoslavna Nova godina bila je velikki praznik. Sportski klub predgrađa organizovao je zabavu, a funkcionisala je i šaljiva pošta. Na jednoj karti pisalo je : „Čestitam ti Novu godinu i novu kaldrmu. Samo daj Bože da u idućoj stigne do tvoje kuće”

 Više Slavije u veselim kafanama sve je vrvelo od sveta i fesova. U jednoj cela porodica postavila je sto i stolice u kafanski vodoskok.

 „Vesele grupe podvriskuju. Retko koja da nema pratioca, gitaristu ili armonikaša…Za jednom damom trka. Ona u naručju stisla prasence koje je dobila na lutriji. Neki je jure da štipnu prase (sreće radi!). A ona, dok beži, tepa svom četvoronožnom zgoditku:

– Majkino malo! Ne da njega njegova nana!.”

 U drugoj kafani, posle ponoći, kada je ispraćena stara godina, uz kante, zviždanje čak i jedan razbijen prozor, gazda poslužio goste krofnama, a neko obznanio svima da se u jednoj nalazi napoleon. Svi zapeli da žvaću krofne, a testo žilavo, čak i ceo orkestar prionuo da jede, najzad pet minuta ćutanja prekide nečiji glas:

– Ua! Mufljuz – gazda. Nije napoleon nego banka!

Posle krofni biraju Mis 1939. Izbor pada na gazdaricu (ženu od 120 kilograma). Publika opet zadovoljna. Čak je to još više raspoložilo, iako je bilo očigledno da je sam gazda nakupovao najviše karata za glasanje.

Tako je pravoslavnu novogodišnju noć opisivala „Politika” uz zaključak da su i čađave radionice na periferiji, kad se razdanilo, mogle da se pohvale da su i one videle konfete. Doneli su ih oni koji istinski umeju da se provesele, nenamešteno i neobuzdano, daleko od centra, gde Nova godina sve više liči na subotu…