Brana po drugi put među Srbima

Poštovani čitaoci,

u ovoj rubrici od sada ćete imati mogućnost da čitate tekstove objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”. Za početak, odabrali smo mali izbor iz ovogodišnje produkcije. Ubuduće, između dve subote postavljaćemo po nekoliko tekstova dnevno iz aktuelnog broja.
Vaša „Politika”

Treba proterati kabotene iz pozorišta, zahtevao je Stanislavski. Reč „kaboten” ušla je u rusko pozorište iz francuskog jezika i u početku je označavala putujuće glumce, one koji su nastupali po krčmama i vašarima, one koji preteranim i neukusnim sredstvima mame dopadanje gledališta. Mejerholjd je sa svoje strane izjavljivao da su kaboteni ono najdragocenije u pozorištu. Svakako je kod onih vrhunskih komedijanata cenio ono što je bilo blisko njegovom konceptu pozorišta, improvizatorsku invenciju, virtuoznost tela i glasa, jarku ekspresiju, upravnu komunikaciju s gledalištem, zaraznu energiju.

Sve to je imao naš vrhunski komedijant od te sorte Brana Cvetković. Majstor od mnogo zanata, dramski pisac, pesnik, pripovedač, prevodilac, slikar, vajar, prvi Srbin školovani scenograf, karikaturista, satiričar, glumac, pevač, reditelj, muzičar, kupletista, organizator, upravnik pozorišta, pozorišni kritičar, novinar, dečji pisac, osnivač prvog srpskog dečjeg pozorišta. U svojim pozorištima on sam je obavljao svu silu poslova koje danas u pozorištima obavljaju brojne ekipe raznih zanimanja. Posle početničke prakse u putujućim družinama, 1899. godine je osnovao svoje zabavljačko, kabaretsko pozorište „Orfeum” (kako su na nemačkom kulturnom području nazivane dvorane za muziku i zabavu), koje je i pod imenom „Branino pozorište” igralo uglavnom u salama beogradskih hotela i uspelo u svim smenama režima, i pored administrativnih, cenzorskih i finansijskih prepreka, da opstane sve do proglasa diktature 1929. godine. U svim tim godinama postao je apsolutno kultna ličnost, na čije su pozorišne atrakcije hrlili gledaoci svih klasa i svih obrazovnih nivoa.

Šumadijska seoska zavrzlama

Branini šareni orfeumski programi sklapani su od pojedinačnih tačaka, vodvilja u jednom činu (napisao ih je oko 70), improvizacija, skečeva, operetskih numera, parodija, lakrdija, baletskih groteski, a posebno su bili omiljeni pevani raporti – dnevni satirički izveštaji o aktuelnim događanjima, koji su imali popularne refrene: „Joj kako to, joj zašto to...” Izvođene su čak i scene iz Molijerovih, Sterijinih i Nušićevih komedija. Naročito je oduševljavala gledalište Branina Artiljerija rustikana, parodija čuvene Maskanjijeve Kavalerija rustikana (Seljačka čast), jedne od prvih opera na sceni Narodnog pozorišta, koje se tek priučavalo ovoj vrsti teatra.

U Braninoj parodiji „Kavalerija” (italijanski viteška čast, konjica, jer su vitezovi bili na konju u davnim ratovima) postala je „Artiljerija”, sicilijanska seljačka tragedija postala je šumadijska seoska zavrzlama. Umesto Maskanjijevih verističkih arija i horova, starinske pobožnosti i kulta časti, kako se toga sećao Vinaver, koji je i sam voleo svakojake zavitlancije, Brana je uneo „naše folklorne melodije, naša podvriskivanja, naša busanja u grudi, naše pazare i naše šeretluke”. Pritom su glumci bili u sicilijanskim narodnim kostimima, što je stvaralo naročito komičko dejstvo, a zadržana su i imena iz opere, pa je ceo Beograd pevušio: „Santuca, Santuca, po selu se potuca” ili „Turidu, Turidu, imaću te u vidu”. Naravno da je izmenjen i rasplet priče: umesto završnog ubistva iz časti, Branino četvoro glavnih aktera na kraju trampe svoje partnere i sve se veselo rasplete. Artiljerija rustikana je od prvog izvođenja 1906. godine do Braninog silaska sa scene igrana preko 600 puta, između ostalog i tokom Prvog svetskog rata u vojničkim pozorištima i bolnicama, od Soluna do Tunisa.

Posle Drugog svetskog rata Brana je pao u potpuni zaborav. Jedino su ponekad neprimećeno objavljivane njegove knjige za decu. To je uostalom bila sudbina mnogih zaslužnih umetnika iz prošlosti, naročito pozorišnih stvaralaca. Novi naraštaji su često smatrali da je one stare vreme pregazilo, promene vladajućeg ukusa brisale su mnoge prethodnike, a ponekad je do zaborava dolazilo i iz neumetničkih razloga. Trebalo je da prođe šezdeset godina da Miroslav Belović otkrije scenski potencijal Naših sinova Vojislava Jovanovića Maramba, remek-dela naše dramaturgije, ili stotinak godina da se Vladimir Petrić usudi da postavi prezrenog Joakima Vujića.

Prvi koji se u novije doba dosetio da scenski obnovi Branu Cvetkovića bio je Bojan Stupica. U sačuvanoj korespondenciji Josipa Kulundžića iz pedesetih i šezdesetih godina nalaze se i pisma više jugoslovenskih kuća kojima je on pozivan da režira (što devalvira usmenu famu iz tog doba da je njemu bilo zabranjeno da režira dramske predstave). Među tim pozivima je i kratko pismo Bojana Stupice, tada umetničkog direktora Ateljea 212. Pismo glasi: „Molim te da dođete (sekretarica je otkucala bezlično ’Molite se’, što je Stupica precrtao) u četvrtak 15. 10. na sastanak u Atelje 212 u 17 časova u vezi Braninog Orfeuma. Drugarski pozdrav, Upravnik Bojan Stupica.” U pismu nije navedena godina kada je poslano, ali je to moralo biti između 1959. i 1961. godine dok je Stupica imao direktorsku funkciju u Ateljeu. Nije poznato da li se sastanak dogodio, ali do ostvarenja te ideje nije došlo.

U najnovije vreme Brana ipak ponovo izlazi na svetlost dana. Za to je pre svega zaslužan dr Aleksandar Pejčić, koji je uredio njegova Izabrana dela u osam knjiga, koje je izdao Institut za književnost i umetnost. Pejčić je načinio pravi podvig. Do najmanjih detalja je istražio Branin život i rad i obavio ogroman, rudarski posao, pronalazeći i tumačeći Branine tekstove rasute u nekadašnjoj periodici i u rukopisima, kao i otkrivajući nepoznate arhivske dokumente.

Najzad je Brana dospeo, posle osamdeset godina, i na dečju scenu Malog pozorišta „Duško Radović”. Celog života je bio posvećen i književnosti za decu, naročito mu je to postalo glavna vokacija posle silaska sa scene.

Životinje u pesničkom univerzumu

Postao je, posle Zmaja, najplodniji, a u svom vremenu i najomiljeniji naš dečji pisac. Napisao je oko 2.000 dečjih pesama, a njegovi stihovi, posebno strip-pesme, ispunjavali su skoro čitave stranice Politike za decu. Njegov pesnički univerzum često su činile životinje sa ljudskim osobinama, bliske dečjoj mašti: zunzara, komarac, mišić, zec, meda. I naročito žabe.

Polazeći od Pejčićevih otkrića, rediteljka Branislava (opet Brana) Stefanović, iskusna u radu na dečjim predstavama, sačinila je svojevrsni kabare za decu pod naslovom „Branin žablji Orfeum”. Branine stihove iz ciklusa o žabama sklopila je u dramsku celinu, u kojoj jedna porodica žaba ima svoje malo putujuće lutkarsko pozorište. U predstavi se smenjuju numere koje ovi teatralizovani žapci izvode za publiku, često nevešto i zato komično, sa scenama njihovih porodičnih sukoba i slikama njihovih histrionskih zgoda i nezgoda i upornosti da uprkos svemu i dalje ispunjavaju svoju misiju. Predstava dostojno nastavlja tradiciju Brane Orfeumdžije, i izazvala je kod najmlađeg dečjeg gledališta živo dopadanje i otkrila im fenomen pozorišne radosti.

Tako je Brana Orfeumdžija, uz pomoć jedne Brane, još jednom oživeo na beogradskim pozorišnim daskama.