San o plesnoj kompaniji

Miloš Isailović igra svakim mišićem, zglobom, tetivom, a sve to u savršenom skladu i s lakoćom neprikosnovenog talenta. Uz to njegova virtuoznost, agilnost, vladanje telom i prostorom, kao i izuzetna muzikalnost ostavljaju duboki utisak na gledaoce. To su za Isailovića rekli članovi žirija Udruženja baletskih umetnika Srbije obrazlažući dodeljenu mu nagradu „Smiljana Mandukić”, za najbolju savremenu plesnu interpretaciju u predstavi „Izgubljeni pejzaži”, u koreografiji Dunje Jocić i produkciji Bitef teatra 2022. godine. Uz napomenu da Isailović već duže vreme pleni domaćom i svetskom scenom.

U godini kada Beogradski balet obeležava vek postojanja na sceni Narodnog pozorišta, Miloša Isailovića gledali smo u ulozi koreografa. „Ptico, ne sklapaj svoja krila” naziv je njegovog dela u baletskom triptihu „Infinitas” (druge dve koreografije potpisali su Igor Kirov i Maša Kolar). Filmski rečeno, predstavio se rimejkom istoimenog baleta Vere Kostić i Enrika Josifa iz 1970. godine, zasnovanim na stihovima Rabindranata Tagore.

Gvozdeni vođa

Silinom izraza mnoge je iznenadio, tako da je jedan od komentara bio da „ovaj milog lika mladić postaje gvozdeni vođa”.

Zatečeni maštom koreografa, kao i spretnošću da na sceni od igrača izvuče maksimum, zapitali smo se da li bi mu bilo draže da je igrao, ali je odgovor bio negativan:

– Teško je istovremeno igrati i sagledati kako predstava izgleda sve sa tobom unutra. Tako da sam u „Ptici” zaista uživao kao kreator. A od igrača tražim maksimum spram mogućnosti i spremnosti igrača, nikako ne treba ići preko njihovog limita i želje.

Prvo je pitanje kako je ovaj tridesetpetogodišnji mladić zaplovio u plesne vode? Kako su na to gledali roditelji:

– Rođen sam i odrastao u Loznici, maloj konzervativnoj sredini. Kroz celo detinjstvo pokazivao sam telesne znake talenta. Prevrtao sam se, okretao, glumio, skakao i povređivao se ozbiljno. Nije prošao nijedan novogodišnji program da nisam ispred televizora učio koreografije tadašnjih začetaka javnog plesa kod nas. Hvala muzičkoj grupi Đogani fantastiko – otkriva naš sagovornik.

Nedugo zatim otkrio je plesnu školu „Oki Doki” i posle prvog časa trener Milenko Vujić skrenuo je roditeljima pažnju na Milošev veliki talenat.

Potom je usledio predlog da školovanje nastavi u osnovnoj Baletskoj školi u Beogradu „Lujo Davičo”. Otac i sestra ponudu su dočekali oberučke, dok je majka uzdisala i govorila: „Sine moj pa gde ćeš u beli svet sam sa nepunih 12 godina.”

Miloš se radovao odlasku u Beograd. Mislio je tada: videću zgrade više od pet spratova i ješću „hepi mil”.

Nižu baletsku školu, koja traje četiri godine, završio je za nepune dve i 7. i 8. razred OŠ „Stari grad” u Beogradu.

Otkako je otišao iz Loznice sa 12 godina, kaže, nije se osvrtao na komentare ili tuđe stavove, jer je već tada bio načisto čime želi da se bavi. Imao je cilj. Bio je voljen u školi „Lujo Davičo”. Otkriva da su ga držali „kao malo vode na dlanu”. U njegovoj klasi bila su samo dva dečaka, dva Miloša, u celoj školi ukupno četvorica, možda petorica od 150 đaka.

Kao jedan od najtalentovanijih učenika naše najstarije i najprestižnije baletske škole postao je stipendista Baletske akademije u Cirihu. O tom periodu svog života kaže:

– To je stvarno bilo davno. Stipendija je bila veliko priznanje petnaestogodišnjoj osobi. Ciriška akademija je jedna od najboljih u Evropi i zaista je rad bio na vrhunskom nivou, a Švajcarska, zemlja sigurnosti i stabilnosti, vrhunske organizacije. Ali, tada sam pokazivao veću ljubav prema savremenom pokretu, pa je to i razlog zašto nisam do kraja završio ovu akademiju za usavršavanje igrača klasičnog baleta – priznaje naš sagovornik.

Sebe smatra srećnim i blagoslovenim, jer može da pleše svaki dan, ceo život, i da živi od toga.

– Prelepo je kada sve možeš da kažeš, a da ne progovoriš nijednu reč. Plesači su veoma i telesno i mentalno svesni svakog pokreta. Balet je takva filigranska posebna umetnost – kaže Isailović.

Posvećenost poslu i vanserijski talenat nisu ostali neprimećeni. „Dimitrije Parlić” je najprestižnija i najbitnija nagrada u svetu baleta i igre Srbije. Dodeljuje se najboljem koreografskom ostvarenju u sezoni. Milošu je dodeljena za njegov prvenac „Dunjaluk”, koju su izvodili upravo članovi Bitef dens kompanije.

– Retko se događa da se na početku karijere dobije veliko priznanje. Ponosan sam na sebe do neba – iskren je naš sagovornik.

Miloš je i jedan od retkih stranaca koji su zaigrali u Boljšom teatru.

Kako se u Rusiji gleda na balet?

– To je neki sasvim drugi svet, gde se umetnost i umetnički sportovi, kao što su umetničko klizanje i ritmička gimnastika, sinhrono plivanje, cene podjednako kao fudbal. Mnogo novca se ulaže u balet. Mnogo ljudi, zapravo cela Rusija, to prati, puna su gledališta, a podrška je od srca – odgovara on.

Objašnjava i kako se Boljšoj teatar sastoji iz tri zgrade povezane podzemnim prolazima i staklenim mostom. To istorijsko zdanje čuva vojska s puškama i šubarama. Kartu ne može svako da priušti, a opet predstave su rasprodate mesecima unapred. Ima više od 200 zaposlenih igrača, predstave se igraju svaki dan, vikendom i dva puta dnevno. Igrači pored kantine s kuvanim i zdravim obrocima imaju, recimo, i prostorije za rehabilitaciju, masaže…

Miloš je angažovan i u inostranstvu, kao koreograf i baletski igrač.

– U inostranstvu pretežno radim kao asistent Edvardu Klugu, jednom od vodećih svetskih imena, koji je i direktor Mariborskog baleta u Sloveniji, gde nastupam i kao gostujući igrač. Edvard me šalje u opere širom sveta u kojima postavljam njegova dela. Vodim seminare u baletskim akademijama i plesnim školama, a spremam i koreografije za mlade talente s kojima skupljam evropska i svetska zlata – priča bez lažne skromnosti.

Ipak, priznaje da je vrhunski igrač za savremenu igru i balet, ali da u klasičnom baletu nikad nije stigao do nivoa vrhunskog igrača, jer mu je, kako kaže, „srce rano otišlo za savremenim pokretom”.

Zatim dodaje da mu baš savremena igra pruža luksuz da bude to što jeste.

Imaću ruskog hrta

Profesorka Mirjana Nešić, koja je bila baletski pedagog u Baletskoj školi „Lujo Davičo” predvidela je da će jednog dana njen đak Miloš imati svoju plesnu kompaniju. Kada priča o svojoj budućnosti, ovaj mladi umetnik kaže da je ostalo još malo da se to „predskazanje” i ostvari.

– Definitivno sebe vidim u inostranstvu. Kao direktora plesne kompanije – teatra. Imaću ruskog hrta i gledaću i dalje Almodovara. Živeću u Skandinaviji ili Španiji i biću nasmejan – poručuje Miloš Isailović.

Plesne predstave

Miloš Isailović je član Narodnog pozorišta u Beogradu postao 2009. godine. Učestvovao je u kompletnom repertoaru klasičnog baleta, ali i u modernom repertoaru kao član ansambla i kao solista. Igrao je u baletima: „Uspavana lepotica”, „Labudovo jezero”, „Žizela”, „Don Kihot”, „Nečista krv”, „Ukroćena goropad”, „Interval”, „Dama s kamelijama”…

U Bitef dens kompaniji je u plesnim predstavama „Voljen”, „Božanstvena komedija”, „Alfa bojs”, „Otelo”, „Izopačeni”, „Don Žuan”, „Ptice”, „Magbet”… Bitef plesna kompanija ističe njegove koreografske predstave „Dunjaluk”, „Magbet”, „Životinjska farma” i „Zidanje Skadra”.