Izložbe vratile umetnice u Beograd

Kostimografkinja Jelena Stevanović preselila se u Istanbul pre dve decenije, kada se tamo udala. Kao uspešni diplomac Fakulteta primenjenih umetnosti tamo je predavala na univerzitetu. Kasnije, kreativnost dizajnera, što je i po profesiji i u duši, podstakla ju je da radi u modnim fabrikama, te je tako bila i deo tima „Vaikikija”, kao i drugih savremenih modnih kuća. Za dolazak u Beograd bilo je malo vremena, a s izbijanjem pandemije korone ona i suprug odlučili su se za rad od kuće, preselivši se iz centra velegrada i gužve obližnje Istiklal ulice na Prinčevska ostrva, s druge strane zaliva u Istanbulu.

Za period korone, kao za i sve u životu, Jelena kaže da je bio na svoj način poučan.

„Naučili smo i da se okrenemo sitnim i svakodnevnim stvarima koje su bukvalno oko nas, a nismo ih uvek primećivali. Mir i priroda neobičnih i turistima nepoznatih ostrva vratili su me potpuno umetnosti. Ali dani koje smo štiteći se od epidemije u vrtovima provodili na njima vratili su nas i domu. Odjednom je boravak u kući nudio predah od kreiranja odeće i mnogo motiva za pravljenje nakita i predmeta od keramike. Doneo je i čežnju za dalekim rodnim gradom i ideju da se u Beograd vratim s izložbom”, objasnila je Jelena.

Ona je nedavno svoja nova dela predstavila na izložbi u galeriji „Singidunum”, obrevši se iznenadno u punom sastavu svog kruga nerazdvojnih školskih drugarica posle dvadeset godina.

Zatekli smo ih zadovoljne samom činjenicom da su zajedno u centru Beograda, dok su posle izložbe kao nekad hitale u „Plato”. Dragana Savić, kreatorka nakita, rekla je da je ponosna na Jelenu, ali i na to što i sama posle 20 godina provedenih u Barseloni ni za trenutak nije prestala da zamišlja zajednički susret: „Neke od nas su i turistički vodiči, neke su prezaposlene, mimoilazile smo se. Eto, trebalo je da Jelena organizuje izložbu da bismo se nas dve srele posle dve decenije, ali sve znamo da će Beograd ostati ona zlatna, neraskidiva nit u našem životu.”

Mačka koja je kultna životinja u Turskoj, na ostrvima, najčešći je motiv Jeleninih radova. Ona koristi tradicionalne tehnike za izradu srebrnog nakita, kao i kombinovane za nakit od bronze i bakra. Na pojedinim komadima nakita fragmente ručno oslikava emajl bojama. Tradicionalno i savremeno uvek je dobro spojiti, poručuje.

Njena imenjakinja, Jelena Babić Kočović pojavila se posle dužeg perioda u Galeriji „Atrijum” Biblioteke grada, pokušavajući da radovima koje je nazvala „Fragmenti” upravo prikaže različite periode i intenzitete strahova koji su bili oko nas. Ali i da svojim okom pokaže kako sada, sagledavajući ove prizore kao celinu, postajemo svesni toga šta nam se dešavalo, kao i čemu nakon svega težimo.

S malim detetom umetnica je bila izolovana tokom teškog perioda, okrenuvši se prirodi. Ali, kaže, priroda joj je bila inspiracija. Gledajući danima kroz prozor, priča, čeznula je za povratkom u Beograd i druženjem kakvo je priredila u biblioteci.

Čitav opus slikan je crnom bojom, tačnije kolorit je sveden na crnu i belu, i taj kontrast, kako objašnjava, odraz je borbe koju svakodnevno vodimo i simbolično predstavlja sve što nam se dešavalo i što nas još uvek okružuje.