Solista na svom putu

Moj put nije samo naziv koncerta, već i poruka da višedecenijsku karijeru pevača soliste nastavljam u svom stilu, ali samostalno – rekao nam je Ivan Milinković, nekad operski pevač u Narodnom pozorištu i godinama solista grupe „Legende”, pred prvi veliki samostalni koncert u Beogradu.

U razgovoru uz kafu, na koji je uspeo da stigne između dugih proba s novim, pratećim bendom „Infjužn”, otkrio je koliko mu je stalo da ovaj zvanični početak solo karijere uspe: obećao je da će do koncerta pobediti prehladu. „Za profesionalca, inače, na sceni ne postoji loše raspoloženje, bolest ili zamor. Koliko vam je teško, utoliko je izazov veći”, dodaje.

Ovoga puta izazov je video u tome što ga je publika tri decenije, koliko je bio u poznatoj grupi, poistovećivala s njenim prepoznatljivim žanrom muzike u pesmama koje je, doduše, Zoran Dašić uglavnom i pisao prema njegovim glasovnim afinitetima. Odlučio je da podseti na neke od njih, ali i da ovakvo očekivanje nadmaši, kaže, najavljujući najširi dijapazon pesama iz raznih muzičkih pravaca. Od autorskih pop numera s novog CD-a, preko rafiniranih folk pesama, etno i drugih melodija iz Srbije s podsećanjem na saradnju s Biljanom Krstić, ali i iz Makedonije, Bosne i Crne Gore, do grčkih i napolitanskih pesama. Rešio je, kaže, da spoji region, ali i bude „gost sveta” po kojem je, seća se, godinama putovao s  grupom...

„Na toj mapi ostale su neoznačene samo još Južna Amerika, Azija, Severni i Južni pol”, dodaje.

U svetskom trendu, na MTS scenu izvodi i ženski gudački kvartet „Vonder Strings”, ali ne zaboravlja ni solistkinje s kojima je na svojim počecima nastupao na sceni tadašnjeg Doma sindikata, poput Danice Krstić i Cakane, s kojima ponovo peva pesme iz Vranja, Makedonije...

„Hteo sam muzikom da spojim sve nas i godine i da time označim novi početak”, kaže s malo treme, ali ushićeno najavljujući novi ritam u svojoj muzici.

A sve je počelo još kada je kao dete u rodnoj Loznici pokazivao talenat, ali i ukus birajući da peva, kaže, fine melodije. Posle niže muzičke, kada se s roditeljima 1975. preselio u Beograd, upisao je solo pevanje u srednjoj muzičkoj školi „Stanislav Binički” i ubrzo pevao melodije klasičnih majstora. Kao solista u našim velikim KUD-ovima preporučen je 1985. za tenora i prvog solistu honorarca u našem vojnom orkestru, ali kaže da su pečat u njegovom muzičkom obrazovanju najviše ostavili časovi kod pokojnog dirigenta Georgija Minova. „On je postavio moje pevačke osnove i to je bila odskočna daska za mesto člana hora Beogradske opere u Narodnom pozorištu i za prvi stalni radni odnos. Posebno mi je drago da su u žiriju za prijem bili Oskar Danov, Radmila Bakočević, Klaudio del Monako i drugi.”

Nije, kaže, bilo srećnijeg čoveka od njega. U pozorištu je upoznao velikane naše opere, među njima i Olivera Njega, svog velikog prijatelja i kuma koji je krstio Ivanovog sina. S osnivanjem operskog studija u NP počinju da se ređaju i solo uloge u operama, poput Almaviva u „Seviljskom berberinu”, Remendada u „Karmen”, glavnog tenora u Mocartovoj „Naivnoj varci”... Osvaja i glavnu mušku nagradu na takmičenju Muzičke omladine Beograda 1993, gde nastupa s primadonom Radmilom Smiljanić. U Pjongjangu 1995. godine osvaja prvo mesto s arijom koju je pevao na korejskom, posle čega je prvi put gostovao u „Dnevniku”, seća se.

Već pre najviših nagrada, međutim, njegov operski put sudbina je preusmerila na popularnu scenu. Dušan Suvajac ga je drugarski pozvao na probu grupe „Legende” u sali „Krsmanca” 1989. godine. U kratkom razgovoru posle probe pozvan je na mesto dotadašnjeg pevača.

„Nastupi i putovanja počinju da se nižu do naslućenih razmera. Koliko god sam želeo da paralelno nastavim s operom, postalo je neizvodivo, naročito kada bismo mesecima bili na putu.” Napustio je teška srca Narodno pozorište 1997. godine, a u „Legendama” ostao gotovo tri decenije. Samo u Sava centru imali su zajedno 59 koncerata, a ukupno oko tri hiljade u zemlji i svetu.

„Nastupali smo i na kulturnim scenama Evrope i sveta, od Londona i Pariza do Opere u Torontu, a prvi smo s ovih prostora bili na sceni Opere u Klivlendu u Ohaju. Koncert je pratila pretežno američka i evropska publika, a ovacije sale sa 600 ljudi na nogama trajale su deset minuta. Najsmešnije je bilo kada su posle jednog sličnog nastupa u SAD, devojke iz publike komentarisale kako dobro igram i imam sjajne cipele, pitao sam ih 'A gde je tu muzika'. Zaticali smo često na staklu kombija i otiske karmina kojim bi kao olovkom dame ostavljale svoj broj telefona. U Beogradu smo imali četiri obožavateljke koje su redovno od parkinga Sava centra nadalje pratile naš kombi u stopu po državama regiona. Jednom, kada je kombi počeo da 'štuca', pitali smo se, smejući se, šta da radimo ako nas sustignu... Obožavateljki je bilo mnogo, ali u svom i u stilu grupe uvek sam bio odmeren”, priča.

To je, izgleda, znala njegova supruga Mica: na jedvite jade nagovorila je društvo da dođu na koncert „Legendi” u Požarevcu te 1997. godine i stigla do bine, zamolivši ga da priđe. Poklonila mu je ružu i parfem „armani”.

Ucrtan ljubavni put

„Zna se da sam oduvek voleo sofisticiran stil, tako je i nastupila. Ali, pored toga, moje muško oko zapazilo je vitku dugokosu crnku u dugačkoj crnoj i strukiranoj haljini. Već u sledećoj prilici stupili smo u kontakt i družili smo se na koncertima u Nišu, Vršcu... Posle gotovo tri godine shvatili smo da je da naš ljubavni put ucrtan u naše živote. Venčali smo se 2002. godine, ubrzo se rodio i naš sin Filip koji je apsolutni naslednik mog talenta. Iako studira IT tehnologiju, on i peva i svira klavir. Nećemo ga forsirati, ali se sećam da je Mica na početku zabavljanja rekla da želi da mi rodi sina kao naslednika. Dovela mu je i sestru, svoju ćerku Aleksandru iz prvog braka i živeli smo u Zemunu kao skladna porodica. Oduvek je znala šta hoće, a od toga da podrži moju karijeru, u kojoj nije bilo samo lepih dana, do danas nije odustala”, zadovoljno priča Ivan.

Danas sin i ćerka već žive samostalno, a roditelji, supružnici Milinkovići preselili su se na početku perioda korone na Kosmaj, pre svega tražeći mir. Na placu koji je kupio, na predlog Merime Njegomir, Ivan je otkrio još jedan talenat: zajedno s graditeljima zidao je kuću, napravio je i šank i kuhinjsku garnituru od drveta. Na placu s velikom baštom u Tresijama, koju Mica sa strašću velike domaćice neguje, sada žive u idiličnoj zajednici sa svojim nerazdvojnim kućnim ljubimcima – psom i mačkom. A tu je i klavir.

„Moja supruga bila je i ostala najveća podrška u karijeri koja zahteva velika odricanja. Kada smo dobili dete, poštedela me je neprospavanih noći ako dođem umoran s koncerta ili kad se spremam za nastup, s lakoćom preuzimajući svu brigu na sebe. Ali ujedno je ona moj najveći kritičar. Kada nečim u pripremama za nastup nije zadovoljna, za mene je to najveći izazov. Veliki kritičari su i moj sin i sestra Katarina, profesorka baleta. Njen baletski par deo je mog novog scenskog puta, čije jedinstveno ime je umetnost.”

Život na Kosmaju

Život na Kosmaju pomogao mu je da prebrodi prazninu kojoj je doprinela epidemija korone, nakon što je 2019. napustio čuvenu grupu. Koliko je srećan što i danas u Narodnom pozorištu o njemu pričaju da je neverovatno dobar čovek, toliko mu je drago i što je s članovima „Legendi” ostao u dobrim odnosima.

„Iako se već ranije znalo da ću krenuti svojim putem, poslednji koncert na Bledu imao je u atmosferi za nas gorak ukus. Ali, tako je suđeno, oduvek sam bio solista”, kaže Milinković.

NAKLON U SAMOPOSLUZI

Najdraže u reakcijama publike Ivanu je poštovanje koje oseća. Nekada mu je pomalo i neprijatno: nedavno ga je u Mladenovcu u samoposluzi na kasi čovek potapšao po ramenu, a kada se okrenuo, čovek je počeo da se poklanja. Ivan ga je prekinuo pružajući mu ruku, rekavši da je presrećan kada ljudi vide da on muzici daje sve od sebe. Na konferenciji za novinare, najavljujući zvanično njegovu solo karijeru, Đorđe Milutinović citirao je Ivanovog fana s društvenih mreža: „Ako je jedan Novak u tenisu, jedan je i Ivan u pesmi.”

VREDELO JE ŽIVETI

Ovogodišnji dobitnik prve nagrade za interpretaciju na Saboru narodne muzike SEMUS-a i RTS-a, pre toga još mnogih, Ivan Milinković ističe da mu je posebno drago što učestvuje u pisanju monografije o grupi „Legende”. Kada je napisao svoj deo, neki od njih su se rasplakali: „Vredelo je živeti”, reči su kojima je opisao veliko poglavlje svog života.