Reč na kvadrat

Reč na reč... Svađa, debata, konstruktivni dijalog, rešenja ili isprazna priča? Koliko konačni rezultat zavisi od sagovornika za debatnim pultom, toliko i od domaćina koji nadzire, sluša i vodi dijalog.

Voditelj Zoran Stanojević, u nedavnom izdanju debatne emisije „Reč na reč” na RTS, koja je bila jedna od uspešnijih u poslednje vreme, pažljivo je slušao svoje goste, suptilno ih vodio kroz teme i što je najvažnije – nije im dozvolio da se nadglasavaju poput navijača na fudbalskim tribinama, da jedni drugima upadaju u reč... Nije bilo prevelikih prozivki, uvreda i što je najbitnije – buke... one kafanske... kako nam obično izgledaju TV emisije i pojedini jutarnji programi kada od mnoštva povika i neprimerenih reči ne shvatimo suštinu emisije i razgovora.

A tema, koja nas se svih tiče, bila je važna i bitna za svakodnevni život – budućnost našeg glavnog grada i svi oni problemi sa kojima se svakodnevno suočavamo živeći u jednoj, kao košnica, prenaseljenoj metropoli u kojoj mnogo problema tek treba ozbiljno da se rešava. Ova emisija najbolje je pokazala kakvi smo zaista, koliko nam manjka argumenata, ideja i spremnosti da se suočimo ne samo sa neistomišljenicima, već i sa životnim, egzistencijalnim pitanjima...

Neki su, doduše, bili veoma spretni i spremni, pokazujući potkovanost i znanje o tome kako jedna ovako velika mašinerija kao što je Beograd funkcioniše i ponudili rešenja, bez obzira na to koliko nam ona u ovom trenutku delovala idealistički i nerealna, dok su drugi potvrdili nespremnost, neznanje, ali i svu sujetu svoje prirode, neumeće da se staloženo, argumentima odgovori rivalu, kao i nespremnost za javni dijalog... Nikako da shvatimo – ništa se ne rešava svađom, povišenim tonom, uvredama, ponižavanjima, glasnogovorom... I da je vazda i uvek će biti aktuelna i delotvorna ona stara mudrost – dela, a ne reči...

Kada javni prostor prestanemo da koristimo za samopromociju i prazne reči i počnemo svi, svako iz svoje pozicije, kakva god ona bila, da konkretno delamo i činimo sitne ali bitne korake, napredovaćemo kao društvo. I, naravno, kada televizije počnu da nam prikazuju uzorna dela, lepe manire, male-velike ljude koji su nam ulepšali stvarnost... Do tada, nemojte se začuditi ako vam neko trubi i psuje vas što ste na pešačkom prelazu propustili pešaka. Kako nam televizije i političari daju primere, takvi ćemo i sami biti.

Jedini propust ekipe emisije i ljudi iz režije „Reč na reč” bio je što nisu češće potpisivali na ekranu imena učesnika debate, jer ako se neko uključio kasnije u program nije mogao da zna imena sagovornika i koju stranku zastupaju. Osim, eventualno, jednog! Jer ga svakodnevno gledamo na malom ekranu.

Jutarnji programi, po „difoltu”, od kada su napravljeni, zna se šta im je cilj, kakav sadržaj treba da imaju i kojoj publici su namenjeni. Oni nisu ni rijaliti, ni posleponoćni programi namenjeni onima iznad 18. Nažalost, odavno su to postali... izgubili smo svaki osećaj mere, morala... Ovaj važni segment svake televizije, uz koji su milioni gledalaca, odavno je izgubio svoju svrhu postojanja – niti nas informiše, niti pruža preko potrebne informacije za dnevno funkcionisanje...

Sram treba da bude i one koji kreiraju ovakve programe, ali i nas koji to sa radoznalošću gledamo, upijamo, iščuđavamo se i reč po reč prepričavamo na društvenim mrežama. Ili će se nekom zaista stati na put, ili, jednostavno, da se vratimo starom dobrom radiju... ako želimo da ostanemo koliko-toliko normalni i zdravi. Nekada dobra pesma mnogo više znači za dnevnu dozu optimizma od iznošenja prljavog veša i teških reči na prazan stomak.