Kraj Jugoslavije – pogled iz Slovenije

Prošlo je toliko godina od raspada poslednje Jugoslavije a utisci se još nisu slegli. Koliko naroda i narodnosti, toliko i uglova viđenja tog događaja. Jedno je sigurno, tom temom ćemo se baviti i u budućnosti. Tekst koji sledi ilustruje jedan od načina razmišljanja na spomenuti događaj.

Raspad Jugoslavije je veoma komplikovano pitanje, koje je vezano za duh vremena. Znači, prvo se moramo zapitati zašto je uopšte došlo do ujedinjenja jugoslovenskih naroda i šta su uzroci njihovog nezadovoljstva koji su doveli do krvavog raspada Jugoslavije 1991. godine.

1. Kraljevina SHS je zemlja koja odražava težnju Srba, Hrvata i Slovenaca, koji su živeli u austrijskom carstvu i tražili svoju autonomiju i samostalnost, počevši sa ilirskom pokretom u 19. veku. Nastavili su sa jugoslovenskom idejom udruživanja južnih Slovena unutar Austro-ugarskog carstva i udruživanjem sa Kraljevinom Srbijom. U predvečerje Prvog svetskog rata veliki deo slovenskog stanovništva bio je jako sklon ideji otcepljenja od Habzburške monarhije i udruživanja sa Srbijom, pogotovo veći deo hrvatskog i srpskog stanovništva. U novembru i decembru 1918. godine možemo da vidimo masovne manifestacije stanovništva u Ljubljani, Zagrebu i Dalmaciji, koji je sa oduševljenjem pozdravljao udruživanje sa jugoslovenskom „maticom Srbijom“.

2. Gde je nastao problem? Kao kod svih ideologija i kod jugoslovenske dolazi do idealizovanja nekih stavova, a kada dođe do toga, logični sled jeste i razočaranje. Habzburško carstvo, odnosno na kraju Austro-ugarska, bila je država u kojoj je dominiralo u upravi neslovensko stanovništvo iako je slovensko  činilo veći deo. Međutim, kroz reforme za vreme vlasti Franje Josipa I mnogo toga se promenilo, a došlo je i do jezičke i birokratske reforme. Na prelomu 19. veka vidimo, na primer, kako na teritoriji Slovenije dolazi do reforme slovenačkog školstva, slovenački jezik polako postaje i jezik birokratije i čak se koristi kao neformalni komandni jezik u nekim jedinicama vojske, koje svoje vojnike regrutuju na teritoriji današnje Slovenije. U to vreme birokratija u carstvu postiže neki sasvim efikasni nivo i ljudi su njome zadovoljni, bilo da je u pitanju sudstvo, školstvo, administracija... U vreme raspada Austro-ugarske, Srbija je bila mlada zemlja koja je tražila svoje mesto pod suncem. Teško pogođena Prvim svetskim ratom, na neki način tražila je osvetu za svoju veliku žrtvu. U dogovoru sa saveznicima, dobila je prvi put u istoriji srpskog naroda mogućnost objedinjavanja svih Srba u istoj zemlji. Hrvati su bili u 19. veku toliko oduševljeni idejom jugoslovenstva da su čak svoj književni jezik standardizovali prema hercegovačkom dijalektu, koji je bio najsličniji srpskom jeziku. Međutim Slovenci nisu hteli da promene svoj jezik, pa su ga samo međuregijski standardizovali. No, ne smemo zaboraviti činjenicu da su Hrvati u to vreme unutar ugarskog dela imali veliku autonomiju, svoj sabor u Zagrebu i svoj službeni jezik u domobranskom delu vojske.

Došli smo tako do 1. decembra 1918 godine. Srbija pobedom u ratu dobija skoro sve što je želela postići, prvenstveno objedinjavanje svih Srba. Međutim, ugovorom u Rapalu 1922. Slovenci i Hrvati su izgubili veliki deo teritorije i svoga stanovništva za račun Italije, koja pored dalmatinske obale, Istre i slovenačkog primorja, uzima i strateški bitnu luku Rijeka. Uz to, Slovenija putem plebiscita gubi veći deo Koruške, koju je uz pomoć srpske vojske uspela sa dobrovoljcima generala Majstea da odbrani i zauzme od nemačkih nacionalista. Jedina (diplomatska) pobeda koja je stečena u to doba u korist Slovenaca i Hrvata jeste pripajanje Prekomurja i Međumurja. 

3. Pošto je došlo do institucionalnog ujedinjenja austrijskog i srpskog birokratskog aparata, što u biti znači da je sav bivši birokratski aparat Austrije ukinut i zamenjen srpskim, ukinute su i institucije Narodnog vijeća u Zagrebu i Narodne vlade u Ljubljani. Da bi se rešila osmanskog sistema mlada država Srbija u 19. veku tražila je uzore u Rusiji i Francuskoj, ali zbog stalnih pobuna, ratova i previranja u njoj ili u neposredoj blizini, te reforme se jako sporo realizuju. Čitav birokratski sistem u Srbiji tako postaje mešavina osmanskog i zapadnog sistema, koji delimično ne funkcioniše, jako je koruptivan i dovodi do jakog nezadovoljstva u stanovništvu, koje je bilo naviknuto na austrijski sistem.

4. Kraljevina Jugoslavija bila je jako centralizovana i podeljena na banovine, koje osim Dravske, nisu imale veze sa nacionalnim granicama. To stvara, pogotovo kod Hrvata, jako nezadovoljstvo, koje je dogovorom Cvetković - Maček privremeno delimično ugašeno. Svi narodi u toj zemlji traže priznanje, pogotovo oni, koji nisu njen „konstitutivni“ deo – Makedonci formiraju pokret VMRO, a i muslimani počinju da se politički angažuju. Nezadovoljni su i Crnogorci jer su ujedinjenjem sa Srbijom izgubili svoju kraljevinu. U predveče Drugog svetskog rata možemo da vidimo disfunkcionalnu državu, puno nacionalnih manjina koje su politički moćne (Nemci) i veliki deo nezadovoljnog stanovništva, šta može da se primeti i tokom početka napada na Kraljevinu Jugoslaviju, čija se vojska, nemotivisana za borbu protiv neprijatelja, za samo par dana raspala. Partizanski pokret je izašao kao pobednik iz rata, u novembru 1945. održani su izbori na kojima pobeđuje Narodni front. Kraljevina je ukinuta. A kroz postojanje druge Jugoslavije bilo je mnogo reformi koje su republikama davale sve veću i veću autonomiju.

5. Glavni razlog za raspad te zemlje potrebno je opet tražiti u nezadovoljstvu njenog stanovništva. Pred kraj Titovog života već su ugašene neke nacionalističke tenzije po republikama, no one se polako rasplamsavaju posle njegove smrti i postižu svoj vrhunac posle raspada Saveza komunista Jugoslavije, sa demokratskim izborima po republikama. Tu je potrebno spomenuti 14. vanredni kongres SKJ, koji je slovenačka delegacija napustila jer nijedan od njihovih predloga nije bio prihvaćen, već su svi bili bojkotovani od strane delegata Srbije i Crne Gore. Tako je zabijen poslednji ekser u kovčeg Jugoslavije, koja u tom trenutku prestaje da funkcioniše. U Sloveniji i Hrvatskoj 1990. održani su izbori i odlučeno je da će te dve zemlji izaći iz federacije. No moja teorija je, prema dostupnim podacima, da većina stanovništva tih republika nije bila za potpunu samostalnost, već reformu Jugoslavije u pravcu konfederacije. Formalni stavovi Evrope i SAD (iako su njihove bezbednosne strukture radile u suprotnom pravcu) bio je da se ne dozvoli raspad Jugoslavije.

Da bi postigli samostalnost republika potrebno je bilo isprovocirati oružani sukob između federalnih i republičkih organa. Počevši sa lokalnim pobunama sukob eskalira sa intervencijom JNA na dan proglašenja samostalnosti u Sloveniji i nastavivši sa učešćem u ratu koji je oktobra meseca buknuo u Hrvatskoj. Time što je JNA intervenisala protiv vlastitog stanovništva, iskopana je raka za posmrtni kovčeg Jugoslavije. Na međunarodnoj sceni delovala je kao afrička zemlja gde se stvari rešavaju vojnim pučem. Međunarodna javnost postaje sve više sklona priznanju republika koje su napadnute od strane federalne vojske. Da je JNA ignorisala proglašenja samostalnosti i odlučila da ne interveniše, mislim da ne bi bilo uslova za njihovo međunarodno priznanje. Čitulju za SFRJ mogli smo pročitati u maju mesecu 1992, proglašenjem Savezne Republike Jugoslavije i eskalacijom ratnih sukoba u BiH. Tamo se još u tom trenutku nalazi JNA, vojska bez svoje zemlje i komande, izgubljena u prostoru i vremenu.

Gašper Šenica Pavletič

Istoričar, profesor iz Ljubljane