Grofovi u lovu, a dame plovile Begejom

Kad bi umeli da govore, zidovi dvorca u Ečkoj, kod Zrenjanina, jednog od najlepših u Vojvodini, satkali bi priču na kojoj bi im pozavideo i najmaštovitiji pisac. Promenivši mnoge vlasnike, pod svoje svodove prihvatao je careve, kraljeve, grofove, barone, kontese, vojvode i prinčeve.

Danas je to lep restoran, hotel i turistički kutak.

Grandiozan i bogate prošlosti, kaštel je odvajkada izazivao pažnju i radoznalost. U početku zbog spletki, intriga, ubistava, dvoboja, ljubavnih priča i glamuroznih balova, docnije jer su u njemu boravili i stvarali slikari, pesnici, muzičari, filozofi...

Zrenjaninci su tu organizovali modne revije i birali najlepše devojke.

Muzicirao i Franc List

Ostao je trag da je 1781. godine imanje, pre bi se reklo pustaru od 17.300 hektara kupio trgovac stokom Lukač Lazar. Mesom je snabdevao carsku, austrougarsku vojsku što je doprinelo da Ečka brzo postane uzorno gazdinstvo. Stigao je Lukač ovde 1782. sa suprugom Sibilom i četiri sina. Trgovao je onim što se tada najviše tražilo i od čega se najbolje zarađivalo: žitaricama i rogatom stokom. Zahvaljujući Begeju i Tisi, šajkama (lakim i brzim drvenim brodovima), robu je transportovao do Pešte i Beča. Bilo je tako sve do 1793. godine kad je preminuo. Posao i brigu o dvorcu preuzima sin Janoš, upamćen kao vlastelin s ergelom od 150 konja, pivarom, ali i po tome što je pisao pesme.

Za Janoša se govorilo da je odbio ponudu carice Marije Terezije da ostane na njenom dvoru. Bio joj je simpatičan i volela je što piše pesme. Pravi razlog odluke se nikad nije saznao, sem da se vratio u Ečku koju je zdušno voleo. Obožavao je i život na visokoj nozi, često priređujući raskošne balove. Na jednom od njih, a braneći čast nepoznate devojke, sukobio se s jednim oficirom koji je prihvatio dvoboj sabljama. Trenutak nepažnje koštao je Janoša života.

Posed preuzima drugi sin Agošton Lazar, koji 1816. godine odlučuje da gradi novi dvorac. Kako je često boravio u Beču, prikupio je ideje od mnogih tamošnjih neimara i arhitekata, i za gotovo četiri godine niklo je u Ečkoj novo zdanje. Tim povodom je 1820. godine organizovano veliko slavlje sa 300 gostiju. Dok je za gospodu, među kojima su bili grofovi, baroni, prinčevi, organizovan lov u okolini kaštela, njihove supruge su uživale vozeći se gondolom po Begeju.

Nije to bilo jedino iznenađenje na svetkovini. Grof Esterhazi, u to doba najugledniji vlastelin u Ugarskoj, organizovao je koncert, najavljujući „čudo od deteta”. U sali je te večeri muzicirao tada devetogodišnji, docnije slavni kompozitor Franc List.

I do tada, a posebno od te 1820. godine, Ečka je bila poznata ne samo u južnoj Ugarskoj, već i u drugim zemljama. Brigu o uređenju dvorca i okoline preuzima Agoštonova supruga Elizabeta.

Javne i tajne posete

Tradicija sa zabavama je nastavljena. Govorilo se „da onaj ko nije bio makar na jednom od balova u ečanskom kaštelu, taj nije plave krvi”.

Imanje koje je pripadalo dvorcu važilo je za najuspešnije. Zimi su imali i tople leje u kojima su proizvodili povrće za sopstvene potrebe. Sve je bilo glamurozno i uspešno, ali se braća Agošton i Mihalj nisu slagala. A, kad nema sloge, nevolja začas pokuca na vrata, što se i dogodilo decembra 1815. godine. Mihalj je došao sa susednog salaša i bratu oteo stado goveda. Organizovana je naoružana potera i neko iz grupe smrtno je ranio Mihalja.

Od tog trenutka ništa više nije bilo kao ranije. Poživeo je Agošton, pa se i on preselio u večnost. Dvorac i imanje nasledio je njegov najstariji sin Sigesmund, general po činu. Svojoj izabranici Viktorini za dve godine je podigao rimokatoličku crkvu, nazvanu i Crkva ljubavi.

 U goste mu je 1852. stigao i austrougarski car Franc Jozef. Pripremljen je glamurozan doček i bogat program, između ostalog i poseta Carskoj bari (kažu da je po njemu i dobila ime) u kojoj je lovio divlje patke.

Ovde se odmarao i lovio lisice i austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Nekad zvanično i javno, a nekad tajno. I danas postoji priča da je noć pre atentata u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, Ferdinand proveo upravo u Ečki.

Dolazili su na balove, odmor, uživanje i u lov i naši vladari, među kojima i jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević.

Vlastelinsko mesto u koje su zalazili samo odabrani i koje i danas odiše aristokratskom prošlošću izgrađeno je u engleskom stilu. Danas se njime ponose svi koji ga održavaju, a hvale oni koji ga posećuju, uživajući u lepim odajama i kompletnom ambijentu. Najvažnije je da dvorac traje. I da će zasigurno trajati još mnogo decenija.

Poklon komunista slikarima

Ni komunistička vlast nije odolela njegovoj lepoti, tako da je, prilikom posete Zrenjaninu 1958. godine, u dvorcu gotovo dva sata boravio Josip Broz Tito. Komunisti su  dvorac prisvojili, a od toga su korist imali slikari koji su u njemu stvarali i osnovali likovnu koloniju. U kaštelu su, bar prema onome što je zabeleženo u letopisu, slikali Milan Konjović, Peđa Milosavljević, Stojan Aralica, Stojan Ćelić, Petar Lubarda, Ivan Tabaković, Boško Petrović...

OD KNEZA ZASTAVA

Čest gost kaštela u Ečki, knez Srbije Aleksandar Karađorđević najviše je dolazio da bi se tu odmarao i da bi lovio. Prisustvovao je mnogim kulturnim događajima i balovima i vozio se jahtom domaćina po Begeju. Prilikom jedne od poseta, ečanskom dobrovoljnom vatrogasnom društvu poklonio je prelaznu zastavu.