Da li pobeći od emotivca

Neretko se opis neke osobe danas svede na konstataciju „On je emotivan” ili „Ona je emotivna”. Ovako sročena izjava ostavlja dilemu da li je to nečija pozitivna ili negativna osobina.

Šta bi tačno ova izjava trebalo da znači?

Pre svega, važno je da znamo da su strah, bes, tuga, sreća, iznenađenje i gađenje osnovne, odnosno primarne emocije. One su urođene, s njima dolazimo na ovaj svet. Primarne emocije su nezavisne od kulture što znači da su zajedničke svim ljudima na planeti.

Osim toga, svaka od ovih emocija ima svoju fiziološku osnovu koja aktivira jedinstveni skup telesnih signala. Svaku primarnu emociju karakteriše jedinstveni izraz lica.

Kako osećamo tugu

Ovo znači da prisustvo emocija nije ono što nas razlikuje, već ono što je zajedničko svim ljudima, pa u tom pravcu treba potražiti odgovor šta znači kada nekoga opisujemo kao emotivnu osobu.

Svi osećamo emocije, ali se na različiti način nosimo s njima. S emocijama se rađamo, ali šta ćemo učiniti s onim što osećamo jeste lekcija koju sami treba da naučimo. Stepen u kojem smo savladali kontrolu emocija jeste odlika po kojoj se razlikujemo jedni od drugih.

Prva tačka na putu ka sticanju kontrole jeste svesnost – da bismo bilo šta promenili moramo prvo biti svesni. Pitanja koja možemo postaviti sebi jesu: na koji način osećam tugu, koje situacije me čine tužnim, šta da uradim s tugom koju osećam, da li da je zadržim za sebe ili je podelim i kako.

Ova pitanja možemo postaviti za svaku primarnu emociju kako bismo postali svesni njenog prisustva.

Zatim, veoma je važno da uvidimo do čega vode različiti načini komuniciranja. Na primer, ukoliko nas u toku svađe s roditeljima preplavi ljutnja, šta sve možemo da učinimo. Svako u ovakvoj situaciji, pretpostavimo, susrešće se s ljutnjom, ali neće svi učiniti isto. Neko će verbalno da vređa roditelje ili čak da fizički nasrne na njih, drugi će se zatvoriti u svoju sobu i biti sam sa svojom ljutnjom, neko će otići na trening ili pozvati najboljeg prijatelja i s njim podeliti svoje iskustvo.

Za koji način će se neko odlučiti zavisi od toga šta želi i šta dobija svojim ponašanjem, ali posebno značajan aspekt kontrole emocija je takozvana asertivna komunikacija. Njome obaveštavamo okolinu o onome što osećamo na konstruktivan način, oslobađamo emocijama put u spoljni svet što pozitivno utiče na naše zdravlje i pravimo prostor za podršku koju je važno imati. Nasuprot tome, potiskivanjem emocija blokiramo put za razumevanje i podršku koju možemo dobiti od okoline, zadržavamo emocije unutar tela što negativno utiče na naše zdravlje i ostajemo usamljeni jer tuga je lakša, a sreća lepša kad se deli.

Nema osobe koju makar jednom nije povredio bliski prijatelj. Značajno je da se prisetimo koje su sve emocije tada bile prisutne i na koji način smo ih iskomunicirali. Takođe, važno je da razmislimo do čega je naše ponašanje dovelo i da li bismo možda sada nešto promenili.

„Hej, želim s tobom nešto da podelim. Osećam se jako povređeno zbog toga što si uradio. Veoma sam tužna i ljuta – emocije su pomešane. Možda ne moramo sada razgovarati o tome jer mi je potrebno vreme, ali mi je bilo važno da podelim s tobom ono što osećam.”

Ovako bi zvučala asertivna komunikacija neprijatnih emocija.

Navedeni primer ujedno oslikava jednu zanimljivost u vezi s emocijama. Naime, postoji uverenje da je ljutnja suprotna ljubavi, a ovo uverenje posebno vlada među decom. Međutim, ako razmislimo o tome na koga se ljutimo, razumećemo da se ljutimo na one koje volimo. Zato je važno da objasnimo deci da se roditelji ljute na njih baš zato što ih vole, zato što su im važna i zato što im je stalo da ona budu dobro.

Pravilo zlatnog trougla

Pored toga, postoji i takozvano pravilo zlatnog trougla, koje predstavlja princip kritike uz pomoć kojeg će dete osetiti podršku da promeni pristup i na taj način napreduje. To podrazumeva da detetu prvo kažemo pohvalu za celu ličnost, zatim kritiku na konkretno ponašanje i na kraju predlog za napredak. „Sine, ja znam da si ti vredan učenik, ali čini mi se da za ovaj kontrolni nisi dovoljno vežbao. Hajde da zajedno napravimo plan kako bi mogao da popraviš ocenu.”

Na ovaj način uvažavamo dete kao celinu, kritikujemo konkretno ponašanja i pružamo podršku za promenu pristupa u budućim situacijama.

Dok u našoj kulturi vlada uverenje da konflikti razdvajaju učesnike, psihologija nas podseća da su unutrašnji i spoljašnji konflikti neophodni za rast i razvoj. Ne postoji ništa unutar nas samih što prethodno nije bilo u međuljudskom kontaktu. Ključno umeće kojem treba posvetiti pažnju jeste konstruktivno rešavanje konflikta koje zavisi od načina komunikacije neprijatnih emocija i koje će odrediti ishod konflikta. U odnosu na sposobnost asertivne komunikacije učesnika konflikt može još više zbližiti ili razdvojiti.