Vole Beograd i rado mu se vraćaju

Savršen par, reklo bi se, kada su nas pod tradicionalnim maskama za Dan mrtvih u Institutu „Servantes”, neprepoznatljivi, dočekali nedavno meksički ambasador Karlos Isauro Feliks Korona i njegova supruga Jun Hej Kim.

I dok je on držao govor podsećajući da „prethrišćanski praznik, nikao iz tradicije Maja, Acteka i Tolteka, slavi povezanost živih s našim mrtvima”, ona je u zlatnoj odori, sakrivena pod simbolično belom maskom na licu, pokazala nam zmaja, oznaku nadrealne tradicije, kojeg je napravila od balona i novinskog papira. Rukotvorine zbog kojih se ispred „Servantesa” čekalo u redu delo su ove ambasadorke kulture iz Meksika. Ovoga puta na počasnom zidu mrtvih, koji već treću godinu u institutu postavlja ambasador Korona, našle su se slike meksičke glumice Edit Gonzales, poznate iz „Salome”, i naše dive Milene Dravić...

Bio je to povod za nastavak našeg razgovora u rezidenciji ambasade Meksika, u parku na međi između Senjaka i Dedinja u kojem su nas radosno dočekali paunovi.

„Oni su inspiracija za mnoge moje rukotvorine, ali i za muziku”, rekla nam je Jun Hej koju smo zatekli kako svira Šopena na klaviru. To radi kada želi da se relaksira.

Ipak, da je umetnost njeno drugo ime jasno je već kada vam pogled padne na slike čiji je kolekcionar. Među njima najzastupljeniji su radovi naivnih slikarki iz slovačke kolonije u Kovačici. Nju je posećivala još dok je boravila sa suprugom u Beogradu između 1991. i 1994. godine, kada je Raul Feliks bio jedan od ovde retkih otpravnika poslova koji nisu ni u vreme sankcija OUN i ratnih dejstava napustili ambasadu.

„Još tada sam zavolela Beograd i rado sam ga se sećala svih godina potom, dok je kao ambasador Raul službovao u Americi, Meksiku i Maleziji. Završila sam istoriju umetnosti, i u Beogradu, iako su bile sankcije, išla na koncerte, izložbe i predstave, oduševljena time što kultura ovde ni tada nije zaćutala. Ne mogu da zaboravim susret sa slikarkom Oljom Ivanjicki. Vratili smo se pre dve i po godine i nastavila sam da živim kulturni život vašeg grada kao da nikada nisam ni prestajala. Vratila sam se kući”, priča s ushićenjem o Beogradu supruga ambasadora Meksika.

Upoznali su se kada je kao diplomata osamdesetih ambasador službovao u Seulu. Godine 1988. za vreme Olimpijskih igara, seća se on, ona je bila zvanični prevodilac na španski za delegaciju Meksika. Studirala je prethodno u Španiji, objašnjava ona, dodajući da joj je cilj bio da radi u nekom od svetskih muzeja.

„I? I ništa od toga, vrlo brzo smo se zajedno obreli u Beogradu, pošto smo se venčali u Seulu”, s osmehom priča Karlos.

Iznoseći kanapee od meksičkih specijaliteta da nas posluži, vitka Korejka odaje nam tajnu da spremajući se za život s umetnošću, i sama slikajući na platnu i keramici, nije znala tada ništa da spremi. S obzirom na to da se udala za diplomatu, odlučila je da upiše i završi školu kuvanja za supruge diplomata u radionici beogradskog hotela „Palas”. Tako je otkrila umetnost kuvanja, koju nastavlja da uči od najboljih kuvara širom sveta. Gde god su zbog Karlosovih zadataka boravili, naučila bi poneki domaći specijalitet.

„Ali ona je pre svega pravi majstor meksičke kuhinje. Tačnije, šef kuhinje bila je gde god smo kao diplomate predstavljali domaću meksičku hranu”, radosno priča njen suprug, a mi smo se podsetili konferencije „Govor hrane” na kojoj je glavna i medijski najpropraćenija bila trpeza Jun Kim.

Tekila iz „mrtvačke glave”

Totemi, kugle i ukrašene „mrtvačke glave” u rezidenciji samo su deo duge tradicije. U jednoj takvoj „mrtvačkoj glavi” doneta je iz Meksika tekila iz ograničene proizvodnje kojom je ambasador poslužio ekipu „Politike” čiju, kako je rekao, tradiciju i praćenje diplomatskih odnosa dveju zemalja izuzetno ceni.

Ukus agave od koje se tekila pravi ostao nam je dugo u ustima.

Kažu i da su se svih trideset godina, koliko nisu bili u Srbiji, sećali divnih ljudi i prijatelja koje su ostavili u celoj bivšoj Jugoslaviji u kojoj je Korona onda bio otpravnik poslova. Obišli su ponovo sve te gradove, a neprilike koje su nas zadesile po raspadu nekadašnje zemlje bile su podsticaj za veliki humanitarni rad. Supruga ambasadora prošle godine bila je zbog svojih aktivnosti i predsednica Internacionalnog kluba istaknutih žena Srbije i supruga diplomata. Među 20 supruga ambasadora istakla se u kampanji borbe protiv raka dojke i zajedno s princezom Katarinom na Belom dvoru održala skup s više od hiljadu zvanica koji je pomogao da se skrene pažnja na obavezan skrining.

„Mi žene uvek u drugi plan ili za sutra ostavljamo svoje zdravlje i kontrolu. Zdravlje žena i majki je zdravlje jedne nacije”, kaže naša velika meksičko-korejska humanitarka. Takođe, ova organizacija je na humanitarnim bazarima domaće radinosti raznih ambasada sakupila oko 27.000 evra za ustanove koje se bave lečenjem dece. Na spisku njenih dobrih dela su i kampanja motivisanja dece kako da koriste digitalne medije, kao i pomoć deci s emocionalnim problemima, centru za ljudska i manjinska prava, domovima za nezbrinutu decu, obrazovanju romske dece, centrima i prihvatilištima za beskućnike...

„Kao strankinja, imam privilegiju da se obratim svim zvaničnicima u Beogradu ukazujući na problem koji vidim, a svi fondovi u koji prikupljeni novac odlazi uvek su pristupačni i transparentni. Projekti su javni”, naglašava.

Lično, najviše uživa u hajkingu. Iako Karlos ima mnogo obaveza diplomatske prirode, Jun ne odustaje od svojih redovnih odlazaka na vrh Mali Štrbac iznad Đerdapa, u klisuru Gradac, na Zlatibor, Taru ili Frušku goru. Iako nema mnogo vremena, ambasador joj se rado pridruži u šetnji po Beogradu, kaže, prepoznatljivom po parkovima i šumama kojih mi, siguran je, nismo svesni. Generalno smatra da nismo iskoristili svoje turističke mogućnosti.

Pohvale Srbiji

„Dolazim iz zemlje koja živi od turizma, gde je svaki ručni rad mogućnost zarade, od ćilima do ukusnog takosa. Imate grad s onakvim, istorijskim i grandioznim ušćem, Save u Dunav, i imate zemlju u kojoj je u svakom restoranu ukusna hrana, i u jeftinijem i skupljem, što u svetu nije slučaj. Mislim da zemlja ovakvih prirodnih bogatstava treba da se okrene turizmu, a to misle i svi prijatelji koji su mi iz sveta dolazili ovde u posetu”, kaže ambasador, dok ga Jun podseća na manastir Manasiju kao umetničko remek-delo i na Sirogojno kao na svetski raritet, rekavši da na ta mesta stalno rado odlazi.

„Od Meksikanaca sam naučila da se radujem životu. I njihov praznik mrtvih je dan radosti koji spaja ljude i njihove seni. Kultura meksičkih Indijanaca prihvata smrt kao deo života. Kako biste se lakše pomirili s neminovnim odlaskom s ovoga sveta, neretko ćete tamo na poklon dobiti šećernu mrtvačku glavu”, ispratila nas je starom meksičkom porukom nasmejana Jun Hej Kim.

Indijanski zmajevi

Deo tradicije starih civilizacija na tlu Meksika su zmajevi kao nadrealna bića, vesnici često i života i smrti. Supruga meksičkog ambasadora Jun Hej Kim pravi ih od naduvanog balona. Balon obloži novinskim papirom, a onda sve to dobro prilepi brašnom zamućenim u vodu. Za Dan mrtvih, kaže, lepi zmajeve po celu noć. Potom ih ujutru boji. Prisustvo zmaja znači da su naši mrtvi blizu, dodaje.

Ćilakiles u konkurenciji s kajmakom

Meksički tortilja čips je od kukuruza i često se jede za doručak. Kako nam domaćica rezidencije Meksika otkriva, tortilju koja ostane od večere ostave da se osuši. Usitni se u komadiće i jede kao čips. Najčešće se zapeče malo u jednom ne reš pečenom jajetu. Ćilakiles tortilja čips je specijalitet: čips s jajima puni se pasuljem, crnim lukom, pavlakom i sirom, a zaliva crvenim sosom od luka, papričica i paradajza, nekada i s pilećom supom. Kako supruga ambasadora još otkriva, u njegovom jelovniku od ćilakilesa je češći kajmak, a neretko i naše domaće pečenje. Ručak koji oboje pamte je u kiosku na Đerdapskoj magistrali gde su za 150 dinara jeli fantastične vlaške palačinke, od hlebnog testa, s mesom.