Američki piloti prvi put u poseti Pranjanima

Voleo je plava prostranstva, avione, putovao po svetu, družio se s kolegama i ostalim vazduhoplovcima. Pilot, kapetan aviona Vladimir Šams po mnogo čemu je ostao upamćen, ali mu se najveća zasluga pripisuje što je, s grupom istomišljenika i entuzijasta, obnovio beogradski Aero-klub „Naša krila”.

Malo je poznato da je on imao i velike zasluge za prvi dolazak grupe spasenih američkih pilota u operaciji „Halijard” u Srbiju.

Ekspert za održavanje avio-motora

Po struci vazduhoplovni inženjer, u JAT je došao 1954. godine. Bio je ekspert za održavanje avio-motora.

To je o ovom stručnjaku, koji već deceniju nije među nama, zapisao beogradski publicista Jovo Simišić.

Slobodan Pejić, višegodišnji predsednik „Naših krila”, bio je prijatelj i saradnik Vladimira Šamsa i pamti ga kao izuzetno agilnog u nastojanju da aero-klub ponovo stane na svoje noge.

– Osnivačka skupština održana je 1. avgusta 1993. godine. Bio je to značajan datum i veliki podstrek svima koji su želeli da ova instanca, osnovana 1921, ponovo beleži uspehe. U narednih nekoliko godina, pre svega Šamsovim zalaganjem, u Beogradu je, na Kalemegdanu održano devet aero-mitinga – seća se Pejić.

Rođeni Beograđanin, Vladimir se za vazduhoplovstvo zainteresovao još kao dečak, odlazeći s roditeljima na tek otvoreni aerodrom na Bežaniji, ali i gledajući s Kalemegdana u to doba veoma česte aero-mitinge. U Drugoj muškoj gimnaziji, koju je pohađao, postojao je podmladak Aero-kluba „Naša krila” u kojem je 1939. najpre upisao modelarsku školu, da bi sledeće, sa 16 godina, otišao u Jedriličarski centar Akademskog aero-kluba na Zlatiboru. Za mesec dana napornog rada sakupio je desetak minuta samostalnog letenja. Sasvim dovoljno da mu plave visine „uđu u krv”.

– S letenjem je nastavio desetak godina kasnije, kao član Aero-kluba „Beograd”, na razrušenom vojnom letelištu Lisičiji jarak – predočava Simišić svoja saznanja.  Tehnički fakultet, mašinski odsek – vazduhoplovna grupa, upisao je 1945. godine. Za vreme studija postigao je dobre rezultate u jedriličarstvu i postao sportski pilot.

Brzo se dokazao kao vazduhoplovni inženjer, ali želeo je da spoji tehniku i letenje. Upornost se isplatila: postao je saobraćajni pilot, a onda nastavio stepenicama uspeha, prošavši sve faze letenja u vazdušnom saobraćaju. Upravljao je dvomotornim klipnim „daglasom” i četvoromotornim mlaznim „boingom”. Za njega je bio izazov kako letenje do ondašnjeg Titograda, tako i do dalekog Pekinga.

Kao stručnjak za bezbednost letenja, šest godina proveo je u zapadnoj Africi. Avionske motore imao je u „malom prstu”. Penzionisao se krajem novembra 2006. godine.

Posetu sinu Vanji, takođe profesionalnom pilotu, koji živi i Vašingtonu, Vladimir je, u februaru 2004. godine, iskoristio za još jedan specifičan poduhvat. Tada se u sedištu Nase sreo s čelnicima Kongresne komisije za obeležavanje stogodišnjice prvog leta braće Rajt i dogovorio dolazak američkih vazduhoplovaca u Srbiju.

– Tih dana Vladimir je upoznao i penzionisanog pukovnika avijacije Čarlsa Devisa, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio oboren iznad Srbije – priseća se Slobodan Pejić.  Čarls je jedan od 500 spasenih pilota 1944. godine u Pranjanima. Uspeo je Vladimir da dogovori dolazak 11 američkih pilota u našu zemlju i da, uz pomoć „Naših krila”, države i američke ambasade, doputuju u Pranjane ne bi li videli mesto s kojeg su se vinuli u slobodu. Tada je podignut i spomenik u znak sećanja na operaciju „Vazdušni most”.

Avijatičari veterani

– Malo je poznato da velike zasluge za dolazak američkih pilota u našu zemlju, posle toliko godina, ima i Šams. Po povratku iz Amerike načinio je izveštaj, s predlogom da se ova akcija obeleži dostojno, kako i priliči Srbiji – pokazuje Slobodan Vladimirove beleške od 2. marta 2004. godine.

Posetio je Čarls i Vladimirov dom u Beogradu i bio mu dragi gost. Prekaljeni avijatičar evocirao je svoja sećanja na spasavanje, rekavši da je večno zahvalan srpskom narodu na takvom, jedinstvenom poduhvatu u istoriji ratovanja.

U Vladimirovom albumu ostale su fotografije s tog susreta. Na slici: nasmejana lica, sede kose, vremešni piloti...

SMANjILI BROJ MOTORA

U jednom periodu, JAT je imao 13 aviona „daglas C-47”, prepravljenih za putnički saobraćaj, sa 80 rezervnih motora koji su se često kvarili. Posle dve godine broj motora je prepolovljen, jer je njihova popravka postala kvalitetna, zahvaljujući Šamsu, a i zbog dolaska mladih inženjera s Mašinskog fakulteta.

BRANIO NEBO NAD BEOGRADOM

Osim Šamsa, skupštini Aero-kluba „Naša krila” 1. avgusta 1993. prisustvovali su mnogi iz sveta vazduhoplovstva. Na spisku su sledeća imena: Milorad Marković, Dušan Veselinović, Aleksandar Saša Petrović, Dušan Petrovski, Vladimir Ajvaz, Georgije Ninčić, Manojlo Gluščević i plejada drugih. Zanimljiva je biografija Georgija Đoke Ninčića koji je u Drugom svetskom ratu bio borac 112. vazduhoplovnog lovačkog puka, a 1944. i 1945. godine branio je nebo nad Beogradom. Zbog toga je odlikovan Medaljom za hrabrost.