Turbulentno proleće u Praškoj školi

Svoje viđenje ovih događaja, sa distancom od pedeset godina, daju filmski autori koji su u to vreme studirali na FAMU u Pragu, a kasnije, kada su počeli da realizuju svoja filmska ostvarenja u kinematografiji nekadašnje Jugoslavije, svrstani u „češku školu”: snimatelj Pega Popović, i reditelji Goran Marković, Srđan Karanović, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević i Rajko Grlić.

Na RTS 2, večeras je na programu druga epizoda dokumentarnog filma autora Milana Nikodijevića, koji za „Politiku” kaže:

– Sve je krenulo od fotografije spaljenog Jana Palaha u praškoj mrtvačnici koju je snimio Pega Popović. Ja sam odavno znao za tu fotografiju, ali kako je taj patriotski i u novijoj istoriji nezabeležen gest tog mladića vremenom padao u zaborav, ista sudbina je zadesila i fotografiju. Kao i svaka fotografija, ona ima istoriju koja se ne vidi na njoj, nešto što otvara nove nivoe priče. Od hrabrosti i snalažljivosti Pege Popovića da je snimi u trenutku dok su ruski tenkovi na ulicama Praga, a kamaradi hapse i za mnogo benignije rabote, do toga da je sam veliki Milan Kundera doveo novinarku Pari Maču Huget Bodar kod Pege i rekao: „Ako neko može da vam da fotografiju, onda je to on.” Tako je svetska javnost saznala ono što su se Sovjeti svojski trudili da sakriju.

Teško da bi ova priča bila kompletna, nastavlja Nikodijević, da nije stavljena u širi kontekst Praškog proleća i sovjetske intervencije 1968. godine.

– Nisam želeo da o tome govore sami Česi i Slovaci, već upravo naši proslavljeni filmski autori koji su u to vreme studirali i bili učesnici i svedoci. Zbog toga sam im beskrajno zahvalan – podvlači ovaj dokumentarista.

Zanimljivo je i retko se dešava u nastajanju dokumentarnog filma da scenario koji je napisan pre početka snimanja ne bude menjan tokom realizacije. To je bio slučaj sa ovim ostvarenjem.

– Kopao sam po arhivi, najviše u Nacionalnom filmskom arhivu u Pragu, gde mi je beskrajno pomogao Mihal Bregant, upravnik (zanimljivo, njegov otac je bio prevodilac svim našim studentima iz tog vremena, pa i junacima moje serije, dok nisu savladali jezik). Imao sam sreću da su svi sagovornici, koje sam poznavao od ranije, bili izuzetno inspirisani za priču na ovu temu, što se i vidi u seriji. Razgovarali smo, podsticao sam ih pitanjima, opservacijama, mojim sećanjima, i tu dajem sebi neskromni kompliment – ja znam da pravim intervjue, ne zato što sam bogomdan za to, već što umem da slušam sagovornika. Bojim se da je većina medijskih poslenika zaboravila na to, tako da je sada onaj koji intervjuiše važniji od sagovornika. I od toga, uglavnom, ne ispadne ništa – u kritičkom tonu kazuje Nikodijević.

Ideja za ovaj projekat rodila se 2020. godine, kada je od Dejana Dabića, umetničkog direktora Martovskog festivala, zamoljen da napravi poseban program po svom izboru. Tada je realizovana celina „Dokumenti praške škole”, u kojoj su prikazani sada već pomalo zaboravljeni dokumentarci Markovića, Karanovića, Grlića, Zafranovića, Paskaljevića... Mnoge od njih je snimao Pega Popović. Naš sagovornik se tada setio njegove fotografije Jana Palaha, koja bi bila izuzetan dokument u tom programu, ali nije bilo filma o tome.

– Od tog trenutka sam počeo da sklapam priču. Profesor Popović, kao i svi ostali, bili su kooperativni. Pega je čak u Pragu i snimao svojom kamerom iz tog vremena na filmskoj traci, što smatram jako dobrim i značajnim delom ovog projekta – ističe scenarista i reditelj Milan Nikodijević.