Vino protiv piva

Da se vatrena stihija širi našim kanalima, poput letnjih požara, ostavljajući za za sobom zgariše, dim, pepeo i pustoš, odavno nam je jasno. Nije potrebo da se neko zaista i zapali pred kamerama, da bi to i dokazao. Ionako, gledaoce odavno više ne osećaju vatru u svojim grudima, niti iko više može da ugasi vatreni gnev koji osećaju dok gledaju TV program. Kad već ne mogu autoritetom i pameću da osvoje javni prostor, nekim voditeljima neće pomoći ni samospaljivanje u etru. Jer, odavno su spaljeni!

Pored mnogih tužnih trenutaka, na koje smo oguglali (primimo ih kao mnoštvo drugih informacija i do ujtro sve zaboravimo jer valjda i dalje verujem da će jutra promeniti sve), za neke je protekla nedelja bila vesela, u omaljujućim aromama skupocenih vina. Bilo je, baš kako dolikuje ovakvoj fešti, veselo i inspirativno... Neki su se opustili, zaboravili na neprijateljstva, nazdravili neistomišljenicima. Vino je čudo... A i oduvek je bilo piće bogova, dok veći deo Srbije svoju muku utoljava u pivu, ispred dućana, za 80 dinara.

Prošle nedelje napustio nas je glumac Žarko Laušević, i to samo tri dana nakon završetka serije „Pad“ rađene prema njegovoj knjizi. Život nas je i ovoga puta iznenadio... A Laušević, kao da se ovim delom, poslednji put oprostio od svoje publike, poslavši oproštajnu poruku, na način kako je i živeo, kroz umetnost...  Konačni pad se zaista desio, bez mogućnosti ponovnog podizanja na noge. Jer, tanka je linija između života i umetnosti... I život često piše priče, zastrašujuće i poučnije, od same fikcije. Ali, i RTS nas je iznenadio, koliko i sama božja promisao. Nije našao za shodno da oda počast ovom glumcu, iako je veliki broj filmova i serija u kojima je ostvario nezaboravne uloge, pohranjen upravo u arhivi ove nacionalne medijske kuće. Po strani oni samoproklamovani novinari, koji su pomešali stvarne i izmišljene uloge, istorijske i fiktivne ličnosi i događaje... 

Nažalost, smrt ovog umetnika za mnoge je bio idealni poligon za podelu, za nedolične opaske na društvenim mrežama, za utrkivanje ko će zakačiti fotografiju sa pokojnikom... A niko se nije pozabavio umetničkim dometima, društvenim i istorijskim okolnostima i ulogom umetnika u jednom vremenu, ali i teretom koji nosi na svojim plećima... Zato ni ne čudi što slika Paje Jovanovića manje vredi od neinventivnog redizajna jednog logoa.

I dok umetnost ponovo čeka neka drugo bolje vreme, sport je ponovo na ceni, pa ne čudi što bi svi roditelji da im deca budu vrhunski sportisti. Ne toliko zbog zdravog duha koliko zbog drugih benefita o kojima svedoče televizije. Da li zbog toga ili zbog nekog nacionalnog prkosa, iako svesni na kom nam je nivou nacionalni fudbal, ponovo smo se svi u nedelju okupili oko malog ekrana, navijajući za srpsku reprezentaciju. Šteta, što pored poznatih lica na tribinama, nismo videli i neke kadrove, na primer, iz drona, kako bismo se bolje upoznali sa izgledom novog stadiona u Dubočici.

Naravno, i ovaj sportski događaj, isto je bio povod za razmirce - ko je bolji, ko je omanuo, ko je kriv... i da li je komentaror Nemanja Matić bolji ili lošiji od čuvenog Ace informacije. Još jedna zanimacija za dosadno nedeljno popodne. Ali, za takve sportske događaje se prave specijali zbog kojih se menja programska šema. Što se u takvim situacijama, specijalne sportske emisije ne presele na Drugi program. Ili ovakvim potezom čelnici televizije pokazuju koliko zapravo cene svoje drugo mlađe dete.

Domaći dokumentarni program je uglavnom dosadan, neiventivan, predugačak i nedovoljno dinamičan da bi, i pored dobre tematike, zadržao gledaoce uz mali ekran. Ovdašnji autori trebalo bi da se ugledaju na kvalitetne strane emisije, poput „Euromaksa“, u produkciji Dojče vele, koji kroz dobru montažu, lepe kadrove, upoznaje nas sa običajima i životom ljudi u evropskim metropolama. Upravo takav je bio i film „Da li je SFRJ pravila atomsku bombu“, koji nam je dao odgovore na mnoga pitanja, ali nas i ozbiljno zabrinuo porukama koje je poslao. Požari na TV nisu ništa, naspram one pustoši koja nam i dalje preti...