Zašto čovek strada

Pitaju se ljudi: zašto se dešava da pravednici stradaju, a grešnici u izobilju uživaju? Često se to koristi kao izgovor da, tobože, pravde nema i kao opravdanje za neverje.

I samo to pitanje odaje duhovni profil čoveka. Otkriva, najpre, nedostatak znanja i vere, potom i nerazumevanje suštine života i smisla onoga što se dešava, a, nadasve, pokazuje i sklonost čoveka da trguje, da sve kroz vidljivu dobit vrednuje: očekuje da mu se za ono što „dobro” učini odmah „plati”, i da mu se sve ono što misli da njemu (po nekom zamišljenom zakonu) pripada odmah isporuči, i to onako kako on smatra da bi trebalo.

Ko je pravedan, a ko grešan

Čovek je, prvo, na testu da proceni ko je pravedan, a ko grešan. Teško da se ko može pohvaliti da nije omanuo u proceni, u vrednovanju nekog čoveka, odnosno nekog događaja. Čovek sudi po meri svoga duhovnoga bića. Kako gleda, tako vidi. Sudi po onome što vidi, po spoljašnjem izgledu, po spoljnoj manifestaciji. A pravednog suda nema dok se ne zaviri tamo odakle sve kreće, u unutrašnjost bića čovekovog, u srce njegovo. Moguće je to u punoj meri jedino Bogu, i zato se samo za Božji sud bespogovorno kaže da je nepogrešan, da je – pravedni sud.

Koliko puta nam se desilo da za nekog pomislimo da je pravedan i ukrašen vrlinama, a onda se relativno brzo pokaže da je to bio samo (vešto izveden) privid. Pokaže se tek kada progovori rečju i delom. I obrnuto, koliko puta nam se desilo da nekog doživimo kao grešnika, samo zbog nekog njegovog vidljivog greha, a onda vidimo i uverimo se u pravednost njegovu. Za većinu ljudi na zemlji ostalo je nevidljivo da se on pokajao i preobrazio, ali je za Svevideće oko na nebu to – vidljivo. Čitavo nebo takvih zadobilo je oreol svetosti.

Skloni su ljudi isticanju greha tuđih, a prikrivanju svojih. Zato Hristos na kraju Besede na gori opominje: „A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš?” I upućuje: „Licemere, izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svoga.”

Ne stradaju samo najgrešniji i samo oni koji su najkrivlji. U biblijskoj priči o pogibiji Galilejaca to i sam Spasitelj kazuje, dva puta napominjući: „Ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.” 

Prema Jevanđelju, tri su glavna razloga ljudskog stradanja: čovekov lični greh, praroditeljski greh i da se pokažu dela Božja na onome koji strada.

Čovek ono što seje, to i žanje. Ubira ili blagodat ili greh. Kusa, a delom i potomcima ostavlja.

Naslednost greha i smrti, genetičkom vezom, prenosi se još od Adama. Sveti apostol Pavle, u Poslanici Rimljanima, piše: „Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše.”

Imajući u vidu da se strada i zbog ličnih i zbog roditeljskih greha, učenici Hristovi upitaše ga kad ugledaše čoveka slepog od rođenja: „Ravi, ko sagreši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep?” A Isus odgovori: „Ne sagreši ni on, ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu.” Potom isceli slepoga od rođenja.

Poziv je to čoveku da veruje. Jer, Onome ko stvori sve vidljivo i nevidljivo da čoveku služi, a kao krunu stvaranja i samog čoveka, sve je moguće.

Stradaju ljudi često i zbog zle volje drugih ljudi. A čovek je zlo u svet uneo. Stradanje nije kraj, nego tek početak koji će se završiti – izravnanjem. Po principu setve i žetve.

Usled greha i zla koje ljudi u svet unose, javljaju se razne nevolje: bolesti, patnje, stradanja, suše, gladi, zemljotresi, pomori... Ili su opomene ili su kazne. Kraj nije. Sveti oci uviđaju i ističu da Bog dopušta stradanja, zarad zaustavljanja rasta greha, ljude opominje, a sve narodne poroke leči svenarodnim kaznama. Nevolje obraća u sredstva za zaustavljanje čoveka u grehu, za lečenje od zla i za upućivanje na duhovno usavršavanje.

Kroz stradanje čovek se pročišćava od greha, kao što se zlato u vatri pročišćava. Zato Prepodobni Pajsije Svetogorac veli: „Ljudska duša je kao zlato, a bolest kao vatra, koja pročišćava ovo zlato. (...) Što čovek više pati od bolesti, postaje čistiji i svetiji – samo ako s radošću trpi i prihvata bolest.”

Kako podneti iskušenja

Bog dopušta stradanje čoveka, radi izlečenja njegovog, ali ga ne ostavlja bez pomoći i utehe. Nikada ne dopušta veće iskušenje nego što čovek može podneti.

Na čoveku je da shvati zašto strada, da spozna put kojim ide.

Zbog svega toga, Sveti vladika Nikolaj, u jednoj besedi, ovako kazuje: „Blago čoveku koji ne ropće na stradanje, nego ispituje uzroke svoga stradanja sa strpljenjem i nadom u Boga! Gde će naći stradalnik uzroke svome stradanju? Naći će ih ili u sebi samom ili u svojim roditeljima ili u svojim susedima – tu će stradalnik naći uzroke svome stradanju. (...) Po milosti Svojoj Bog popušta stradanje na ljude zbog grehova njihovih, po milosti a ne po pravdi. Jer kad bi bilo po pravdi, svaki greh doneo bi neizbežnu smrt. (...) Mesto smrti Bog šalje lek kroz stradanje. Stradanje je metod Božji, metod lečenja duša od grehovne prokaze i smrti.”