Bolni pad

Duhovni, moralni i fizički pad. Upravo tako možemo okarakterisati godine za nama... Godine koje prolaze, a dan nikada... Pali smo, ali nikako da ustanemo i da se uzdignemo. Upravo o jednom takvom padu govori nova serija „Pad“ talentovanog reditelja Bojana Vuletića koji je svoj dar i smisao za filmsku simboliku, bez mnogo reči i praznog hoda, već dokazao u svojim prethodnim ostvarenjima, filmu „Rekvijem za gospođu J“ i seriji „Porodica“, koja su takođe svedočila o još jednom padu.

Zahvaljujući ovoj seriji, koja drži pažnju, iako je građena jednim umetničkim jezikom, ne tako profanim i prizemnim na kakve smo navikli na ovdašnjim televizijama, javni servis će se zasigurno podići na noge. Jer, zbog ovakvih serija, bićemo prikovani uz TV, čekaćemo sledeću epizodu s nestpljenjem, i s velikom pažnjom i misaonom angažovanošću odgledati je od prve do poslednje sekunde. Iako govori o tragičnoj sudbini velikog glumca Žarka Lauševića, u kojoj samo jedan nesmotreni tren, afekat ili adrenalin, mogu da izokrenu ceo život i sruše sve izgrađeno, ova serija zapravo govori o svima nama, o našoj tragediji, o moralnom posrnuću, o gubitku tla pod nogama.

Umetnost nas možda ne može u trenutku spasiti, kako kazuje glavni junak Ivan Maslać, ali će nam umetnost itekako biti potrebna kao lek, da nas posle svega, izbavi i zaleči. Zato, seriju „Pad“  prihvatite kao lek, kao neophodnu dozu otrežnjenja. Jer, možda nam pomogne da opet prohodamo.

Prema najnovim podacima iz tržnih centara, televizori se prodaju kao nikada pre. Velikih, pametnih, tankih TV uređaja nema na lageru, nema ih ni u magacinima, čim se pojave na akciji, planu za tren. Zaključujemo iz ovoga da se televizija nikada nije više gledala, koliko god nam pretili internetom, društvenim mrežama i veštačkom inteligencijom.  Da li bi to trebalo da bude alarmantan podatak kreatorima programa, da se osećaju odgovorno i da vode računa šta plasiraju današnjim konzumentima?

Možda bi pomalo trebalo da se osećaju i krivo zbog zastrašujećeg broja samoubistava u glavnom gradu prethodnog vikenda. Nije za sve krivo samo varljivo jesenje vreme i sezonska depresija. Da li ti naši pametni televizori, nikaad pametniji i brži, razmišljaju o onima usamljenima, beznadežnima, odbačenima, nesnađenima, koji su pali, a da niko nije to primetio. I da li je moguće da se toliko trošimo i odvajamo od usta, da bismo kupili nove televizore, a da nas tamo, na tom uglancanom besprekornom ekranu, na koji ni prašina neće, ne čeka ništa lepo... Ništa pokretački... Čak, naprotiv. Izaziva u nama nezadovoljstvo, stvara lažnu sliku o nekom drugom životu koji nije naš. Da li je moguće da poklanjamo pažnju televizijama koje nas lažu, koje nas zavaravaju, koje serviraju gluposti, koje nas ponižavaju, i igraju se sudbinama.

Godina prođe, dan nikada. To najbolje znaju roditelji stradale dece u školi „Vladislav Ribnikar“. Upravo su oni smogli snage da stanu pred kamere i progovore. Koliko je bilo otrežnjavajuće, bolno, poučno... znaju samo oni koji su umesto „Igre sudbine“ i ostalih tričarija izabrali ovaj program. Da li smo se posle ovih svedočenja postideli što vreme posvećujemo prizemnim sadržajima, što zavirujemo u lascivni i bahati život poznatih... Da li smo shvatili koliko smo bogati što svako jutro u krevetu zatičemo svoje dete, zdravo i čitavo. Vreme je da odgovorno držimo daljinske upravljače u svojim rukama. I da ustanemo. Od bolnog pada.