U potrazi za najboljim virtuozima sveta

Legat Josipa Slavenskog nalazi se na Trgu Nikole Pašića broj jedan, na petom spratu. Tu nas je ljubazno, uz osmeh, dočekala Mirjana Lazarević. Isto kao što je nebrojano puta u Beogradu ugostila najveće zvezde svetske klasične muzičke scene. Zahvaljujući njenom marljivom i brižljivom radu, izuzetnim menadžerskim veštinama i širokom muzičkom obrazovanju ljubitelji muzike imali su privilegiju da na podijumu Kolarca slušaju Bašmeta, Volodosa, Luganskog, Vengerova, Berezovskog, Rjepina, Hvorostovskog, Macujeva, Rahlina... Pamte se i prepričavaju koncerti u prepunoj Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, s publikom koja je okružila i muzičara na podijumu, pijanistu Jevgenija Kisina, violinistu Nemanju Radulovića…

– Nisam vodila evidenciju o broju koncerata, bilo bi ih sigurno više od 2.000 realizovanih za 23 godine rada na Kolarcu – kaže Mirjana Lazarević, svima znana kao Mima. Beogradskoj publici predstavila je sam svetski izvođački krem kroz ciklus koncerata „Kolarac – tvoj svet muzike” koji je utemeljila i osmislila kao rukovodilac Centra za muziku u zadužbini, kao i kroz nekadašnji ciklus „Velikani muzičke scene” zahvaljujući kojem smo u Beogradu slušali svetske zvezde punih 17 godina. Nije bilo lako. Morala je da vodi računa o dramaturgiji svakog ciklusa, o različitim ukusima publike, radila je to tako da se redovno tražila karta više. Teži deo posla bio je privoleti velikane muzičke scene da dođu, uprkos činjenici da ne mogu očekivati veliki honorar.

Osoba iz senke

Za Mirjanu Lazarević kažu da je osoba „iz senke” koja svojim marljivim i brižljivim radom pruža poseban užitak ljubiteljima muzike. Za to je neophodno pratiti svetsku muzičku scenu, ostvarivati mnogobrojne kontakte, negovati ih, imati široko muzičko znanje.

Bila je na trećoj godini Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu kada je počela da radi u Muzičkoj redakciji Prvog programa Radio Beograda.

– Jedan od osnivača i urednik Drugog programa Radio Beograda bio je Dušan Petrović Ičko, moj otac. Mama je takođe radila u radiju. Ali sam ja dobila posao zahvaljujući drugarici Ljiljani Jankov, sekretarici u Dekanatu. Ona me je pozvala i pitala: „Hoćeš li da radiš u radiju?”. Tadašnja urednica dečje muzičke redakcije Senka Milošević pozvala je Muzičku akademiju i pitala da li imaju neko dete da dođe da uči posao. Posle 11 godina otišla sam s radija s autorskom emisijom „Noćni program klasične muzike”. Bio je to veliki poduhvat – pet sati programa, svake subote na nedelju – priseća se Lazarevićeva.

A želela je da bude profesor solfeđa.

– U muzičkoj školi „Josip Slavenski” imala sam divnu profesorku solfeđa Anu Olujić. Tako da sam na akademiji upisala teoretski odsek. Na prvoj godini primljena sam u hor kod Darinke Matić Marović. Dosta se putovalo u periodu od 1984. do 1990. godine – priseća se Mima dok nam priča kako su na granici, dok im pregledaju pasoše, nekad i u cik zore, na poziv Dare znale da zapevaju.

– To uvek bude atrakcija kada 20–30 devojaka izađe iz autobusa i pusti glas.

Pamti godine previranja, 1996–1997, ali i poziv za rad na Kolarcu.

– Došla sam u hram muzike, a da praktično ništa nisam znala o organizaciji koncerata, niti to može negde da se nauči. Koliko god se školujete za kulturni menadžment, dok vas ne bace u „vatru” ne znate kako to može da izgleda, tako da sam prilično samouka. Ciklus „Velikani muzičke scene” pokrenuli smo 1998. godine. U današnje vreme na klik možete da dobijete bilo koga ako imate dovoljno novca da ga platite, ali nekada nije sve u novcu i to je karika za koju sam se uhvatila. Nekada se muzičari vraćaju zato što vole da dođu u Beograd, lepo im je, vole tu publiku, Kolarac.

Mi dodajemo, vole Mimu, za koju se govorilo da je „dobri duh Kolarca”. Mnogi muzičari koje je prvi put dovela napravili su posle toga karijeru, jer gotovo nepogrešivo zna da prepozna ko će se dopasti beogradskoj publici.

– Mnoge sam i zatekla, već su bili zvezde u usponu: Stefan Milenković, Nataša Veljković, Aleksandar Madžar, Aleksandar Serdar…

Sve zvuči glamurozno, putuje po svetu, dovodi svetska imena?

– Najveći broj putovanja je o mom trošku ili se akreditujem kao novinar, pa pišem. Jednostavno, nađeš način kada ti je do nečega stalo.

Godišnje su posetioci imali priliku da uživaju na oko 100 koncerata koje je spretno i s puno znanja osmislila Mirjana Lazarević.

– Sve ove poslove ne bih mogla da radim da nisam imala razumevanje, podršku i uporište u porodici. Suprug Rodoljub preuzeo je deo obaveza. Sinovi su dolazili na koncerte, upoznavali muzičare, sve je to njima bilo zanimljivo, mada se muzikom ne bave – kaže Lazarevićeva i dodaje da ima i dva unuka Mihajla i Vladislava.

Poruka za dirigente i filharmoničare

Danas Mirjana oživljava Legat Josipa Slavenskog – jedinstven muzičko-izložbeni prostor s koncertnom salom, otvoren 1983. godine.

To je postalo mesto susreta domaćih autora, stvaralaca i izvođača koji na svom repertoaru imaju srpsku muziku.

– Nedostaje briga o srpskim kompozitorima i njihovoj ostavštini, plasiranju domaće muzike u svet. Logično je da se, recimo, na repertoaru Beogradske filharmonije, kada nastupa u inostranstvu, nađe i neko delo srpskog kompozitora što nije slučaj. Ili da naši dirigenti, kada gostuju po svetu, sa sobom ponesu neko naše reprezentativno delo, koje svakako imamo, i stave na repertoar nekog velikog orkestra. To nije ni dužnost ni obaveza, to treba da bude želja – primećuje naša sagovornica odlučna da u legatu uspostavi redovne koncerte na kojima će se izvoditi srpska muzika.

Da li će Kisin pristati da dođe

Među najbolje pijaniste u protekle tri decenije ubraja se i Jevgenije Kisin, dovoljan izazov za Lazarevićevu da ga dovede u Beograd.

– Čekala sam pet godina. Bukvalno sam ga pratila, kad god sam mogla da odem na neki njegov koncert. Uvek bih dobila isti odgovor: „Nema slobodnih termina.” Jednog dana stiže faks. Izlazi rukom pisano pismo. Kisin piše – rukom, kaže da može za dve godine da mi da termin, 21. februar 2005. Pomislila sam da se neko šali, da čuvam to pismo. Na aerodromu me je odmah prepoznao, obradovao mi se – priča naša sagovornica.

Ona se trudi da s umetnicima ostane u profesionalnom, često i u prijateljskom kontaktu da bi i u budućnosti mogla da planira novi nastup.

– Čuvenom poljskom kompozitoru Kšištofu Penedereckom, prilikom gostovanja u Beogradu, poklonjene su sadnice Pančićeve omorike, jer je on u Krakovu, gde je živeo i predavao, imao brižljivo negovanu botaničku baštu.

Ruke na haubu

Mnogo je anegdota koje naša sagovornica pamti, jednu posebnu kada je pijanista Arkadi Volodos dolazio prvi put u Beograd.

Dočekala ga je na aerodromu u zimu, uveče, i taman kada je otključala kola, upalili su se reflektori s aerodromske zgrade i pojavilo se pet inspektora u civilu i viknulo „ruke na haubu!”. Na pitanje o čemu se radi, dobila je odgovor da je osumnjičen kao terorista, da liči na osobu sa slike koja im je poslata faksom. Naravno da se ispostavilo da je sve greška, a umetnik je bio opušten, nije uopšte reagovao.

Pogorelić je birao klavir za Kolarac

– Gotovo deceniju čekala sam da nam Ivo Pogorelić pošalje slobodan termin. Maestro je pre toga privatno boravio u Beogradu i poželeo da obiđe Kolarac i nekoliko dana vežba kod nas. Molio je za privatnost. Dve godine kasnije, posle 28 godina, Pogorelić je nastupio u Velikoj dvorani, svirao je na novom „stenvej” klaviru koji je lično on odabrao u Hamburgu, u fabrici ovog najznačajnijeg proizvođača klavira, u prisustvu predstavnika Kolarca.

– Sredstva za novi instrument, 150.000 evra, prikupljana su za više od tri godine serijom dobrotvornih koncerata naših muzičara širom sveta, donacijama građana i privatnog sektora, kao i konkursom Ministarstva pravde.