Transplatacija – eksperiment ili humani čin

Nakon učestvovanja na velikim svetskim festivalima sa kojih se vratio sa čak četiri nagrade, večeras će i beogradska publika, u 20 časova, u MTS dvorani moći da pogleda dugoiščekvani film Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule: lančana reakcija“. Reč je o, kako je naglasio Bjelogrlić, ljudskoj drami sa elementima trilera koja razotkriva šta se sve krilo iza akcidenta 1958. godine u Institutu „Vinča“ kada su srpski naučnici ozračeni i poslati na lečenje u Kliniku „Kiri“ u Parizu. Ova dugočuvana tajna jugoslovenske tajne policije od sutra biće ispričana u svim beogradskim bioskopima. Karte za večerašnju premijeru su planule u roku od dva sata zbog čega je organizovana i dodatna projekcija.

Uoči premijere, imali smo priliku da se susretnemo i sa Radivojem Rašom Bukvićem koji tumači, kako su ga autori predstavili, ambicioznog i nervoznog, ali genijalnog profesora Dragoslava Popovića. On je zajedno sa svojim studentima, bio na čelu tajnog projekta pravljenja atomske bombe. Sa njim razgovaramo kakav je osećaj tumačiti istorijsku ličnost, koja je zaista postojala i ostala upamćena po jednom ovakvom poduhvatu, a nažalost, slabo po svojoj stručnosti.

- Velika je odgovornost igrati nekog ko je postojao, stvarnu ličnost. Igrom slučaja, igram Dragoslava Popovića koji je otac mog dobrog poznanika. Imao sam priliku da u razgovoru sa njim shvatim kakav je Popović zaista bio. Potrudio sam se da napravim lik koji je dramatično različit od pravog Popovića, ali s druge strane, lik koji je napisan na papiru ima svoje karakterne crte koje moraju da se opravdaju, bezobzira što možda on nije bio baš tako ambiciozan i napet kako smo ga u fimu predstavili. U našoj priči, Popović je čovek koji po svaku cenu želi da bude prvi u onome što radi, da napravi atomsku bombu. Siguran sam da je danas Dragoslav Popović živ imao bi štošta da kaže protiv ovakve interpretacije, ali defintivno, ovo nije dokumentarni film i za našu fiktivnu priču morali smo da uspostavimo neke različitosti kako bi dobili na dinamici i uzbudljivosti – kaže Bukvić.

Zanimalo nas je i kako su Francuzi reagovali?

- Tokom snimanja filma, pitao sam se da li ćemo uspeti da jedan srpski film napravimo tako da dirnemo u srce Francuza. Imao sam i određenu dozu zebnje, ali tokom projekcije nekoliko puta sam ulazio u salu i video da svi prate priču s grobnom tišinom i da niko nije izašao sa filma. Na kraju, svi su imali potrebu da razgovaraju sa mnom o filmu što znači da je komunikativan i da izaziva emociju što smatram velikim uspehom. Francuzi su veoma kritični i ako im se nešto ne dopadne u prvih 20 minuta, nemaju problem da to otvoreno pokažu i napuste salu – kaže ovaj glumac koji je ostavio upečatljivu rolu i u seriji „Besa“.

Od njega saznajemo i da francuska publika nije znala ništa o akcidentu o kojem film pripoveda.

- U publici su bili uglavnom mladi ljudi. Ali stariji Francuzi, pedesetih godina prošlog veka, znali su o ovome mnogo više nego mi. To je za njih bilo i sa stanovišta geopolitike veoma zanimljivo, da jedna komunistička država, u vreme hladnog rata, angažuje naučnike na ovako jednom projektu, ali i da ih šalje u Francusku na neizvesno lečenje. Dosta se pričalo i o, za to vreme, inovativnoj operaciji, transplataciji koštane srži, koja je prvi put primenjena na našim naučnicima. Budući da se znalo da lekari nisu sigurni u krajnji ishod i da je rizična i za davaoce i za primaoce, Francuzi, dobrovoljni davaoci, rizikovali su svoje živote pomagajući našim naučnicima pokazavši natčovečanski napor i humanost. Suština ovog filma i jeste ljudskost i dobročinstvo – poručuje Bukvić.

Film otvara i dilemu da li je fransuski lekar Žorž Mate bio samo uporan, istrajan i human, do opsesivnosti, posvećen ovom poduhvatu u koji je verovao ili su mu naši naučnici poslužili kao eksperimet.
U svakom slučaju, film drži pažnju, od prvog do poslednjeg minuta i vredi ga pogledati.