Šta se zaista dogodilo u Institutu „Vinča"

Koja je cena prevelike ambicije i želje za uspehom, koliko smo se danas odljudili i otuđili jedni od drugih, i kada smo zaboravili na humanost i da je ona najjača lančana reakcija – pitanja su o kojima ćemo svi razmišljati nakon novog filma Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule”, koji će se od 26. oktobra naći u domaćim bioskopima.

Rađen prema istinitom događaju, dugo čuvanoj tajni o akcidentu koji se desio u Institutu „Vinča” 1958. godine, prilikom tajnog jugoslovenskog projekta pravljenja atomske bombe kada su svi učesnici, uključujući i mlade naučnike, bili izloženi smrtonosnoj dozi zračenja i na inicijativu tajne službe poslati na lečenje u kliniku „Kiri” u Parizu.

Kad nagrade izostanu

Film, inspirisan romanom profesora Gorana Milašinovića, priča jednu potresnu dramu o sudbini mladih fizičara (glume ih Jovan Jovanović, Alisa Radaković i Ognjen Mićović) i njihovog ambicioznog profesora Dragoslava Popovića, kojeg je maestralno dočarao Radivoje Raša Bukvić, kao i velikim i iskrenim naporima francuskog naroda, ali i lekara, predvođeni hrabrim i odlučnim profesorom Mateom (Aleksis Manenti) koji je uspeo, ne samo da pionirskim poduhvatom, prvi put u istoriji medicine, obavi transplataciju koštane srži, već i pomogne čitavom čovečanstvu.

Danas se ova intervencija obavlja rutinski, a kako to obično biva u životu, pohvale i nagrade izostanu za one koji to zaista zaslužuju. Iz nebjašnjivih razloga, fransuski humanitarac i lekar nije ovenčan Nobelovom nagradom za ovaj smeli čin i doprinos medicini, ali je možda još veći uspeh što su spašeni mladi životi, i uspostavljeno veliko doživotno prijateljstvo.

Nije lako naći glumce

Na scenariju je radio veliki broj scenarista i stručnjaka, što se i vidi po autentičnosti delikatnih scena, a prema mišljenju reditelja Dragana Bjelogrlića, ovo je pre svega, glumački film. Nije lako bilo naći glumce koji će na suptilan način izneti celu priču u jednom kamernom prostoru, kakva je bolesnička soba.

– Poznavao sam profesora Dragoslava Popovića, on je bio jedan od mojih najboljih prijatelja. Možda nije bio baš kao naš lik, kako smo ga predstavili, ali je bez sumnje bio nukleus nuklerane fizike, genije kakvog Srbija nikada nije imala. Posle incidenta u Vinči, izašao je iz čitavog projekta i više nikada nije zakoračio u ovu ustanovu. On je bio jedan skroman čovek i svi su ga predstavljali kao muža Rade Đuričin. Moja želja je bila da ovim filmom malo otkrijemo i njegovu ličnost – rekao je Bjelogrlić.

Koliko je profesor Popović, glavni junag filma, bio poznat i priznat u naučnim krugovima govori i jedan bizaran podatak kada su mu 1991. godine pisali hrvatski naučnici sa molbom da im pomogne u pravljenju atomske bombe. Nažalost, naša javnost o ovom naučniku veoma malo zna.

Niko od učesnika ovog događaja nikada nije hteo da priča o tome šta se zaista desilo tog kobnog dana u laboratoriji Instituta „Vinča” i ostali su dosledni tom zavetu.

Neće biti serije

– Ovo je, pre svega, jedna ljudska drama sa elementima trilera. Film je sasvim različit od svega što sam do sada radio. Najteži posao mi nije bilo to što je priča rađena po istinitom događaju, već kako da u jednom malom klaustrofobičnom prostoru ostvarim dinamiku i da film ne bude dosadan – objašnjava Bjelogrlić kojem je posebno drago što je ostvario lepu saradnju sa francuskim glumcima koji, kako kaže, obožavaju Beograd i jedva čekaju beogradsku premijeru.

Kako saznajemo, ima dosta materijala koji nije ušao u film, ali Bjelogrlić, kako je obećao i na početku snimanja, neće praviti seriju jer to zahteva velike kompromise od autora, koji nisu dobri za delo.

– Ljudi su nekada očigledno bili drugačiji nego što smo mi danas. Izašavši iz Velikog rata, drugačije su razmišljali, osećali i smatrali su da je pomoći drugom čoveku sasvim normalna stvar. Kada pogledamo i stvaralaštvo, nauku i politiku toga vremena, pamtićemo ga po ljudima koji su imali stav. Danas to nije slučaj – zaključuje Bjelogrlić.