Svi za sve odgovorni

Čoveku je dato da gospodari ovim svetom. Samim tim, odgovoran je za dešavanja u njemu, i činjenjem i nečinjenjem. Odgovoran je kada nešto štetno učini, ukoliko ne učini onoliko koliko bi trebalo i koliko je to u njegovoj moći ili ako ništa ne učini od onoga što je kao čovek dužan da učini.

Ne mogu se ubirati plodovi žetve, a ne snositi odgovornost za setvu. Svaka posledica ima uzrok. Svako delo i svaki propust urode nekim plodom.

Čovek se instinktivno brani i onda kada je kriv. Ako ne može da se opravda, nastoji da bar umanji svoju krivicu. Mnogi pogrešno računaju: ako je sakriveno od ljudi da je sakriveno i od svevidećeg oka. Skloni su ljudi da se zaklanjaju jedni iza drugih, da se pozivaju na vlast (na njeno držanje), da se pravdaju neznanjem (a dužni su bili da znaju), da se izgovaraju na razne prilike i neprilike... Ali, ipak, odgovornost je na svakome čoveku.

Za to što ovaj svet „sav u zlu leži” (1. Jn. 5, 19) odgovoran je čovek. Sva ljudska istorija prožeta je tragičnim događajima, od ljudi izazvanim. Mnogi ljudi i ne znaju (iako ih savest opominje) koliku odgovornost nose za neke događaje, za neka dešavanja. Uzmimo za primer samo pojedine krupne događaje iz istorije, s velikim brojem odgovornih ljudi. U nekadašnjim gradovima na južnoj obali Mrtvog mora, u Palestini, u Sodomu i Gomoru nakupilo se toliko greha zbog čega je Gospod odlučio da ih uništi. Avram, praotac jevrejskog naroda, stane da moli Gospoda da ne uništi Sodom, da ne bi s nepravednima stradali i pravedni. Gospod reče da grad neće pogubiti i ako se u njemu nađe samo deset pravednika. Neće ga zbog njih pogubiti. Ali, nije ih bilo ni deset. I zato Gospod na Sodom i Gomor pusti s neba dažd od sumpora i ognja.

Jasno, žitelji Sodoma i Gomora sami su odgovorni što njihovi gradovi nestadoše.

Kada je jevrejski Sinedrion organizovao suđenje Isusu Hristu, rimski namesnik u Judeji Pontije Pilat izlazi pred narod, pred razjarene prvosveštenike i njihove sluge, i kazuje: „... na Njemu ne nalazim nikakve krivice”. I opet isto ponavlja. Ali, nerazumna rulja, sa svih strana, urla: „Raspni Ga, raspni!” U toj pometnji, Pilat uzima vodu i pere ruke, pred narodom, uz reči: „Ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete videti!” Popušta pred narodom. Usled takvog Pilatovog pravdanja za izrečenu osudu Pravedniku nastala je izreka – „pilatovsko pranje ruku”. Licemerno pranje, kojim se greh ne može oprati.

Krv Pravednika ostala je na Pilatu, zato što je podlegao pritisku neslovesne rulje i izrekao osudu, i na svima onima koji su vikali: „Raspni Ga, raspni!”

Mnogo zločina u istoriji činjeno je i čini se po diktatu nerazumnih vladara, vojskovođa i drugih diktatora. Istorija te zločine uglavnom vezuje za imena tih predvodnika. Ali, to je delo svih onih koji su u tome neposredno ili posredno učestvovali. Za Drugi svetski rat sigurno da je najodgovornija nacistička Nemačka, odnosno njen firer Adolf Hitler. Ali, odgovornost je i na svima koji su doveli na vlast, podržavali taj nacistički režim i bili u njegovoj službi.

U toku istog rata hrvatske ustaše nad pravoslavnim Srbima sprovele su genocid, činile su takve zločine, za koje je tadašnji visoki činovnik nemačkog Trećeg rajha Herman Nojbaher napisao da to „spada u najužasnija masovna ubijanja svetske istorije”. Za to nije odgovoran samo poglavnik klerikalno-nacističko-fašističke NDH Ante Pavelić i njegov ustaški režim, nego svi oni koji su bili u njegovoj službi i koji su ga podržavali. Naravno, u meri (u)dela svoga.

I u naše vreme vode se ratovi, za koje je neko odgovoran. Svi oni koji su 2004. i 2014. godine učestvovali u nasilnim demonstracijama u Kijevu, da bi se u Ukrajini uspostavila vlast koja nije bila po volji većine naroda, kao i svi oni koji su u Odesi (2014) učestvovali u spaljivanju živih ljudi ili u nekim drugim zločinima protiv nevinih ljudi, shodno svom udelu, snose odgovornost za potonja stradanja i za rat koji je usledio.

Ne može se izgovarati na vlast da je ona odgovorna što je izazvala ili dopustila da se desi nešto loše. Naravno da je ona odgovorna. Ali, odgovorni su i svi oni koji su glasali za tu vlast, koji su bili nemi ili nisu bili dovoljno glasni pred onim što ona radi.

Nečinjenjem ohrabrujemo one koji štetno čine.

Svi mi ljudi, međusobno, nevidljivim nitima smo povezani. Samim tim, naše delo drugim ljudima ili koristi ili šteti. Ljudi se ugledaju jedni na druge. Svako od nas ohrabruje ili sablažnjava ljude oko sebe. Svakim svojim gestom stajemo ili na stranu dobra ili na stranu zla. Stajući na stranu dobra, prosvetljujemo i sebe i svet oko sebe; postajemo „so zemlji” i „svetlost svetu”. A za to sledi nagrada na nebesima, po reči Hristovoj: „Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima”. Stajući, pak, na drugu stranu, na stranu zla, predajemo se tami. Zato Isus učenicima svojim kazuje: „... teško onom čoveku kroz koga dolazi sablazan”.

Svako od nas je kap jedna u čaši vode ili kakvoj većoj posudi, zavisno od toga u kojem i kolikom društvu sebe posmatramo. Kao što svaka ta kap daje ton vodi kojoj pripada, tako i svaki čovek daje ton sredini u kojoj se nalazi.

Svaki čovek, svesno ili nesvesno, prezentuje određeni model ponašanja. Roditelji su dužni da vaspitavaju decu svoju, pa, samim tim, odgovorni su za to u kakve ljude će uzrasti. Odgovorni su i svi drugi od kojih dete uči. Čovek uči celog života.

Tako čovek delo svoje ovaploćuje i kroz delo drugih ljudi. I zato smo svi za sve odgovorni.