ŽELELA JE DA POSTANE UZORNA DOMAĆICA

Godine 1956. Merilin Monro se udala za Artura Milera. Vo deći holivudski seks simbol i jedna od ikona pop-kulture pedesetih godina 20. stoleća odabrala je za muža poznatog pisca pozorišnih komada, nosioca prestižne Pulicerove nagrade za književnost za delo „Smrt trgovačkog putnika”.

Nesigurna, lepuškasta, mlada devojka čija je karijera krenula sa izgužvanih krevetskih čaršava na kojima je pozirala naga 1949. godine za kalendar „Zlatnih snova” namenjen muškarcima, stigla je da bude partnerka u filmu jednom Lorensu Olivijeu, da flertuje sa predsednikom države, da bodri američku vojsku u tadašnjoj Koreji i da istovremeno ostane uskraćena za ono o čemu je, kao svaka obična mala devojka oduvek maštala: da ima vernog muža, lepu decu i kućicu u cveću.

Fotografije sa prokaženog kalendara odvele su je u Holivud gde je u početku igrala u lakim filmovima „glupu plavušu koja je najlepša i najpametnija kada ćuti”.

U fabrici snova oblikovan je njen imidž, ali bilo je potrebno i malo škole glume, zbog koje je otišla u Njujork u kojem je srela Artura. Jedanaest godina stariji od nje ulivao joj je samopouzdanje pameću, godinama, uverenjima. U njemu je, kažu, tražila oca koga nikada nije imala i oslonac koji joj je, kako u prethodna dva braka tako i u brojnim avanturama, stalno izmicao. Uznemiren njenom neodoljivom prirodnom i spontanom senzualnošću, Artur je pokušao da joj odoli, plašeći se da „život po njenom neće biti istovremeno i njegov sopstveni”. Sa nežnošću joj se obraćao sa „dete moje”, a ona mu je uzvraćala sa „tata”.

Venčali su se juna 1956. godine, on pun straha da će njeni emotivni zahtevi biti pogubni za njegove kreativne potencijale. Merilin je dala sve od sebe da krene putem supruge slavnog pisca, majke i ponosne domaćice vile sa bazenom. Kupili su kuću u Konektikatu koju je Merilin opremila sa izuzetnim entuzijazmom u duhu vremena: moderne organske forme začinjene detaljima pop-kulture, od žice i plastike, šarenih staklića, sa vedrim patuljcima u vrtu i oko bazena.

Ali, nije joj se dalo. Tek začete trudnoće završavale su se spontanim prekidima, što je do kraja uzdrmalo njenu neurotičnu prirodu. Uz to je išlo i nezadovoljstvo Artura samim sobom, kome je zapretila ozbiljna spisateljska blokada. Tokom četiri godine braka objavio je samo nekoliko kratkih tekstova, i pored velikog broja rukopisa nije uspeo da završi nijedan. Kako to obično biva, nastala su međusobna optuživanja, što je žuta štampa, željna senzacija, zdušno koristila.

Strasti su bile zadovoljene, iluzije razbijene. On je utehu tražio u zasebnoj sobi, sam sa pisaćom mašinom, ona u filmskom studiju, sa drugima, pred filmskom kamerom. Njemu je bilo žao jer je, bolje od drugih, video tugu u njenim očima. Iako javno obožavana od miliona širom sveta i od takvih zvezda kao što su Iv Montan, Frenk Sinatra i braća Kenedi, bila je zahvaćena vrtlogom depresivnih kriza. Kao da joj veliki uspesi kao što su Sve o Evi, Nijagara, Autobuska stanica, Princ i igračica, Neki to vole vruće... nisu više ništa značili.

Od Artura Milera Merilin Monro se razvela januara 1961. godine i on se ubrzo oženio sa Inge Morat koja se bavila umetničkom fotografijom, sa kojom je dobio ćerku.

Iako se pored filmova proslavila i pesmom Dijamanti su najbolji prijatelji žena, koju je pevala u filmu Kako se udati za milionera, ovi joj prijatelji nisu pravili društvo u nedeljama i danima pred kraj života. Družila se sa barbituratima sve više i sve češće, a posle jednog takvog druženja nađena je, u leto 1962. godine, mrtva u svom stanu. Sama.

Ipak, ostala je čudesno živa, vedra i puna duha sa svojim plavim očima, dečjim glasom i provokativnim hodom u svojim filmovima, a neverovatno ranjiva, lomna i nesigurna u memoarima svog muža Artura Milera.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs